DUDA ALAPAČA: Kupi mi bundu!

Skupo je, kažem i odvlačim mamu od izloga s krznima. Celo popodne bazamo po gradu u potrazi za mojim rođendanskim poklonom. Prošle godine, bila je to mala „Gucci“ torbica, pretprošle „Givenchijev“ parfem, a sada sam u naletu ludila – poželela bundu. Takve poklone mogu da očekujem jedino od majke. I to pod uslovom da mi ih lično kupi.

Najlepši šoping – sa mamom
Pre mnogo godina, imale smo običaj da mi poklon daje u kešu, pa da onda kupim sebi ono što mi se sviđa, ali tada bi njeni darovi pokrivali rupe u mom ionako „razvejanom“ kućnom budžetu, plaćali bismo račune za struju i slično. Od te politike, na obostrano zadovoljstvo, brzo smo odustale.
„Upamti“, kaže mi mama, „sad si u najlepšim godinama. Žena sa dvadeset je lepa, ali retko pametna. Žena u tridesetima je i lepa i pametna. Zna šta želi, i zna koliko vredi… Kad pređeš pedeset, kao ja…“. „Mama, prekidam je… ne moraš…“. „Moram“, otima se ona i nastavlja da bifla. 

Moja divna, pametna mama uvek odabere pravi način da mi čestita rođendan, godišnjicu, neko slavlje… Svake godine mi sve češće govori o tome kako sam sve lepša i pametnija i kako sam upravo tu i sada u najboljim godinama. „Šta želiš da ti mama kupi?“, pita me dok prolazimo pored izloga, istim onim tonom kao pre dvadeset i više godina, kada smo odlazile u naše praznične kupovine i kada sam mislila da ceo svet može da stane u jedan mali neseser pun svetlucave šminke.
„Šta želiš?“, ponavlja ona. „Ne želim ništa. Prošli su moji rođendani“, kažem ravnodušno. „Ma ajde…“, breca se ona, „… kako prošli?! Tvoje vreme tek dolazi, videćeš. Nego, nešto si mi ubledela… Znam, idemo na tulumbe i bozu. Mama časti!“.

Muško nerazumevanje
Dok ćutke veslam po svom tanjiru, mama, po običaju, ne prestaje da priča. Ne postoji na svetu žena koja bar jednom u životu nije poželela da ima bundu, uverava me, kao da se i sama čudi kako me je tek sad stigla urođena ženska potreba za lepim i skupim stvarima. Mogu da pričaju šta hoće, bunda je bunda.
Neke stvari se nikada ne menjaju, pomislim dok mi opora boza klizi niz grlo. Kao, na primer, moja majka. Ili tulumbe u staroj poslastičarnici na ćošku. „Imaš brkove“, kaže ona i prinosi mi salvetu ustima. „Mama, nisam debil“, izmičem se iz sve snage. „Nisi debil“, kaže mama. „Ali si moje dete. A to mu, nekako, dođe na isto.“
„Bundaaa…“, skače Vlada. „Otkud sad želiš bundu?! Tolike godine smo zajedno, a ja tek sada saznajem da ti želiš bundu?! I to ne da je želiš – ti si opsednuta bundama, toliko da si počela da se okrećeš za svakom pudlicom na ulici! Jeste da ti je rođendan, i da ti dugo nisam ništa poklonio, ali kud baš sad… Mislio sam, provući ću se s nekim parfemom, cvećem, takvim nečim, a ona zapela za bundu! I to baš sad, kad sam u zaostatku dve rate za kredit. Tanak sam s parama, a ona bi bundu. Od čega, Dubravka?“ „Ne znam od čega, ti si muško, smisli nešto, ispiši čekove, uzmi na profakturu, preko firme!“

Nisam ni sumnjala da će moj predlog proći nezapaženo na skupštini stanara, ali nisam ni sanjala da će se oko jedne jedine bunde podići tolika prašina. Kao da sam tražila ne znam ti ja šta. Bunda, čudna mi čuda! Košta koliko i dva para njegovih novih zimskih guma, pa opet, nisam mu ni reč rekla, a vidi njega sad! Uostalom, mama bi mi ionako dala polovinu para… I nije to k’o nekad, kad su bunde koštale pravo malo bogatstvo. Sad možeš da nađeš solidnu bundicu za nekoliko stotina evra, što, mora se priznati, i nije neka lova.
„I da, sad si ljuta, normalno?“, pita me Vlada. „Nisam ljuta“, kažem dok mi brada podthtava. „Jesi!“ „Nisam!“ „Jesi, jesi…“ „Nisam! Nisam! Nisam!“

Za i protiv krzna
Srčemo čaj u kafeu na trgu. „Bunda“, uzdiše Gaga. „Bunda“, ponavljam. „Žena nije žena ako nema bundu“, priznaje Nina. „Može da nosi najgore dronjke ispod, ali ako se ogrne bundom, stvari dobijaju na značaju.“ „Kada bih ja imala bundu…“, kaže Gaga, „kunem se da više ništa u životu sebi ne bih kupila. Ni jednu jedinu stvarčicu.“ „Što se mene tiče, mogu da budem i potpuno gola ispod, ali bunda je bunda. Bunda je seksi“, kažem tiho. „I tako glamurozna. I prefinjena. I meka…“, dodaje Caca. „Toliko mekana da poželiš da spavaš u njoj. Daaa… topla“, ponavljam i privijam se uza svoju sto godina staru perjanu jaknu.

„Moja mama je imala bundu“, kaže Caca. „Kratku, crnu bundu od vuka. Otkako znam za sebe, plašila sam se te odvratne dlakave stvari. Sreća pa ju je oblačila samo u posebnim prilikama, za Novu godinu, dvadesetdeveti novembar i tako to… Ostatak vremena provodila je u ormaru, džepova punih naftalina i lavande.“ „Jesi li sigurna da je bila od vuka?“, upita Nina podozrivo. „Prvi put čujem da se bunde prave od vuka. Lisice da, čak i od ovce, ali vuk mi nešto ne ide…“ „Uostalom“, ubacujem se, „ako si mislila da me na taj način odvratiš od moje zamisli, neće ti uspeti. Ja ne želim nekog vukodlaka na sebi, želim nešto pitomije, mekše… Neku životinjicu, od nerca, bizona, zeku… „Zeku?“, zgadi se Caca. „Kako samo možeš? Zečevi su tako umiljate životinjice, male, slatke, s onim njuškicama… Jesi li razmišljala o tome koliko zečeva je potrebno da bi se sašila jedna jedina bunda“, osu Caca po meni, na šta Gaga, ne časeći časa, kao što i priliči najboljim drugaricama, uzvrati paljbu. „Ma nemoj, pametnice“, reče i uperi svoj dugački prst u nju. „A misliš li ti na slatku, malu telad s krupnim, tužnim očima dok dinstaš teletinu?! Njoj znaš da prebacuješ, a kladim se da si do sada pojela pola zoološkog vrta! Sa sve kavezima!“

Mali ženski kapric
Zašto baš bunda, pitala sam se dok je stari, dotrajali tramvaj rondao niz ulicu. Šta je to tako neodoljivo na tim bundama? Iskonska potreba za prirodom? Povratak u pećinsko doba? Nesvakidašnji luksuz? Ljubav prema životinjama? Ne znam. Znam samo da sam je prvi put poželela još kao sasvim mala, kada sam je videla u „Dinastiji“, a malo kasnije i na komšinici čiji je muž radio u Nemačkoj. Kristl je imala bundu, Aleksis je imala bundu, Semi Džo, Brena, sve one… Zašto onda ja da se zadovoljim običnom jaknom punjenom guščijim perjem?

Ulazim u kuću ćutke. Vlada ne progovara. Posle sinoćnjeg okršaja, trudimo se da ispoštujemo dogovor o međusobnom nenapadanju. Barem dok ne prođe glupi rođendan. Beba mu je u krilu. Guče. „Pitaj mamu je li još ljuta“, kaže joj Vlada. „Guuu…“, pita me beba. „Gu-gu“, odgovaram. „Kaži mami da je poklon čeka u našoj sobi“, nastavlja Vlada. Još uvek malčice ljuta, pravim se da ga ne čujem. Ipak, crv radi. Nije valjda, pomislim. Nije je valjda kupio! Vlado, care, vrištim od sreće u sebi i kao slučajno odlazim pravac u spavaću. Ne mogu da verujem, ne mogu… s nestpljenjem palim svetlo.

***
Očekujem bundu, u svilenom papiru i s velikom mašnom. Ma može i bez mašne. Umesto toga, dva mala crna oka gledaju u mene s nevericom. Gasim svetlo i bez ijedne reči zatvaram vrata. Klimavo primirje preti da eskalira u sukobe širih razmera. „Bebo“, procedim najtiše što mogu. „Pitaj tatu kakva je ono nepoznata životinja na našem krevetu“. „To je činčila“, kaže on. „Čula si za bunde od činčile, mama. E pa, pomislio sam, ako već ne mogu da ti poklonim celu bundu, pokloniću ti bar deo. Dobio sam je povoljno, preko oglasa. Ono tamo je mužjak, a ženka nam stiže za neki dan. Uz malo sreće, biće od njih lepa šubara, dogodine…
A za bundu ne brini. Majka ti je već uzela kredit. Ne znam šta im je napričala, ali odobrili su joj onaj namenski, dugoročni, za uštedu električne energije u domaćinstvu. Na profakturu!“

Ilustracija: Stevica Rajić