Duda Alapača: Mama, al’ na baterije

Eto, šta sam ti ja rekla, a ti sve ‘’neće, neće’’! Eto ti sad, peti slučaj – potvrđen! – reče Milanka i pljesnu rukama. Mama, pogledah je. Tebi k’o da je drago što si bila u pravu…? Drago? Meni…? Šta ti pada na pamet…? Da mi je drago – nije. Da sam bila u pravu – jesam. A ti samo nemoj slušati majku svoju…

Jesi kupila brašna…? Kakvog brašna, mama? Belog, crnog, kakvog bilo. Nisam, mama. Nisi. Pa dobro. Kad krene panika, biće ti žao. Neće biti panike, mama, rekoh i prevrnuh očima. Dobro, odgovori ona i podiže značajno obrve. Doći ćeš ti meni, čekaj, čekaj. Ja sam bila u tvojim godinama, ti u mojim nisi.

O, ne, pomislih, ne opet. Ne o godinama u kojima je ona, eto, bila a ja još nisam. Ne o iskustvu, ne o mudrosti. Ne o svim prošlim vremenima koja su bila sve samo ne dobra. Dosta mi je. Imam svoju muku. Imam svoje probleme. Brinem o nekim drugim stvarima. Svakodnevnim. Kako da se ne uspavam ujutro. Kako da ne zakaksnim na posao. Kako da predam izveštaje na vreme. Šta da skuvam za ručak… Ne mogu sad da mislim i o tom virusu.

Naravno da nemam maske, naravno da nemam asepsol, nemam čak ni čestite rakije u kući. Naravno da ne izbegavam kontakte, naravno da me ima svuda, ne pijem vitamine, ne preduzimam nikakve dodatne mere opreza – čuvam se kao i do sada. Pa ako me strefi – strefi. Šta ću ja sad…? Da se zabarikadiram kao Milanka, u četiri zida i da ne puštam nikog…? Da sedim u kući dve nedelje…? Pratim vesti…? Pa nije se još pojavio taj virus koji je Dudu zatvorio u kuću… A jok, no pasaran. Neće moći.

Gledam juče ženu u prodavnici, za kasom. Prodavačica se nakašlja, a ova brže bolje, navuče neki šal preko usta. Vidim – prebledela, sirota. Već misli – eto ga, stigao, umirem. Pa mislim se, ako tako nastaviš, neće te sto šalova spasiti. I ne bojim se ja virusa. Mene panika brine. Čuj – jesi kupila brašna…? Draga majko, ja brašna nisam imala ni u mnogo gorim situacijama, pa neću ni sad da stvaram ratne rezerve. I šta mi znači brašno, ako, na primer, nemam struje? Ili ulja…? Ili koje jaje..? Pa ne možemo samo na brašnu živeti. Čak ni na belom.

Kupio tata baterije, one debele, reče ona. Šta će mu, upitah. Pa eto, nek’ ima. Za šta će nam, mama draga, baterije…? Može li ta baterija u mobilni…? Ne može. Može li u daljinski…? Ne može. Pa šta ćeš onda s njima..? Mogu u sat, zidni, seti se ona. Tu pasuju. I u baterijsku lampu. O, jel’…? Pa sjajno. Kad svet krene da propada načisto, i kad ostanemo bez svih ostalih raspoloživih resursa, struje, vode, i kad potrošimo i taj džak brašna, a ti lepo upališ svoju baterijsku lampicu, pa uperiš u onaj sat na zidu, da merimo kol’ko nam je još vremena preostalo. A ono samo radi tik-tak, tik-tak. Pa da ti je neka strategija, I nije. Al’ ajde.

A šta, ti se kao uopšte ne plašiš, upita ona. Ne plašim se mama. Stvarno se ne plašim. Mislim, nije mi svejedno, strah me je zbog Bebe, zbog druge dece, a mi… mi smo proživeli. Ja bome nisam, uspravi se Milanka. Imam godina, to stoji, al’ da bi da mrem – ne bi’. Bar ne još. Ja se ne dam. Što i tebi savetujem.

Mama, je l’ idem ja u školu sutra, ubaci se Beba. Ideš, zašto da ne ideš..? Pa zbog virusa, mama. Od kad ti brineš o virusu…? Da nije neki kontrolni sutra možda…? Nije… al’ treba da me pita geografiju. Onda ima da ideš. Ali mama… Ništa ali mama. Ne prolaze te fore kod mene. Nemaš upalu, nemaš temperaturu, ne pokušavaj da me zbariš. Mama, imam upalu, reče ona. Upalu…? Zini, da vidim. Ne boli me grlo, mama. Imam upalu mišića. Stvarno…? Onda tek ima da ideš u školu. Idi i iskoristi to vreme. Dobi neku peticu dok još svet nije načisto poludeo. I ne pokušavaj da me isfoliraš, kod mene te fore ne prolaze. Kako, mama, upita moje dete. Kako šta..? Kako uvek, baš uvek znaš kada te foliram…? Tako. Lepo. Ja sam bila u tvojim godinama, ti u mojim nisi.