Duda Alapača: Mamin obojeni program

Mamina veš mašina ima trideset godina, i otkako me beštija stara jednom pojurila po kupatilu, više joj ne prilazim dok radi. Molili smo Milanku da joj kupimo novu, al’ ona ni da čuje. Kaže – s ovom se baš lepo razume. Mama, pobogu, vidiš li koliko skače, do prizemlja se čuje kad uključiš na centrifugu…? Neka se čuje, reče mama. Kome smeta – ne mora da sluša. Uostalom – šta joj fali? Jel’ otkuvava..? Otkuvava. Je li mi ikad upropastila stvari…? Nije. Jel’ procurelo kod komšije? Nije. E pa molim lepo, dok traje – neka je.

Elem, iskoristim ja gužvu dok je Milanka bila u banji i kupim joj novu veš mašinu, da je iznenadim. Zavežem lepu crvenu mašnu oko nje, da mi se majka obraduje kad se ujutro vrati iz banje.
Telefon mi zazvoni u sedam i petnaest. Molim…? Šta moliš..? Gde mi je mašina…? – stade da sikće Milanka. U kupatilu, rekoh. Ne pravi se pametna, Dubravka! Gde mi je MOJA mašina…? U podrumu je. U podrumu…? A šta radi u podrumu? Odmara, mama, odslužila je svoje… I zašto vičeš na mene ranom zorom..? Htela sam da te obradujem, mama. Da ti olakšam, da te iznenadim. Mogla bi barem hvala da mi kažeš, znaš..? Mama zaćuta. Hvala, reče konačno. I izvini što sam te probudila. Biće da se mnogo obradovala, upita Vlada, već uveliko budan. Baš mnogo, rekoh. Što je starija, sve više liči na baku. Ni ta se nije mogla rastati od svojih stvari. Ne znam zašto se toliko vezuju… Pa nije je rodila, zaboga…?! Vezuju se, Dudo, zato što su živele u nekom drugom vremenu. Zato što se u njeno vreme nije tek tako kupovalo. I zato što su se nekada stvari pravile da traju.

Jel ti se bar malo sviđa…? – upitah Milanku sutradan.
Sviđa mi se, ali stvarno nije trebalo da se trošiš…– reče. Učini mi se da prepoznajem taj ton. Slično sam se i ja zahvaljivala na svim onim, nikad u javnosti obučenim džemperima koje mi je strpljivo plela i koji bi po pravilu završavali na dnu ormara.
Ima sve najnovije funkcije. – dodadoh. – Program za uklanjanje fleka, dozeri za deterdžent, bubanj koji svetli…
Bubanj koji svetli…? Za čije babe zdravlja bubanj u mašini treba da svetli? Da čarape mogu da vide jedna drugu…?
Mama…

Duda Alapača: To još nismo učili

Izvini. Izvini, molim te. Znam da nisi mislila loše, samo mi treba vremena da se naviknem na te vaše novotarije.
Znam… navići ćeš se… pa ne može biti mnogo drugačije – ubaciš, uključiš, opere, izvadiš. Zovi me ako ti nešto ne bude jasno.
Šta ima da mi ne bude jasno…? – upita Milanka dobro uvređena.
U jedanaest mi zazvoni telefon. Mama.
Ova tvoja već tri sata pere. – reče.
Jesi stavila na devedeset ili…?
Ne znam na šta sam stavila ali ona nikako da stane! Šareni veš mi je unutra, ako mi se ofarba posteljina, platićeš mi…! I znaš li ti koliko to struje gori…? Tri sata, eheeej…?!
Pa šta si stisnula..?
Otkud znam šta sam stisnula!? Gde god mi je svetlelo, ja sam tu pritskala.
Jesi čitala uputstvo…?
Koje uputstvo, ono na češkom ili na nemačkom..?
Dobro, mama, ako ne završi za sat isključi iz struje pa ćemo videti sutra.
Kada sam sutradan stigla, atmosfera baš i nije obećavala. Mama je cedila veš nad kadom. Peškiri su se, jedan po jedan, uvrtali i cvileli pod njenim rukama.
Sve mi se obojilo… – bogarala je. – Trideset godina mi se nijednom veš nije obojio, nikad mi se ništa nije pokupilo, a vidi sad…! Propast…! Pro-pas-t..!
Opraćemo ponovo, mama.

Duda Alapača: Treba znati stati

Nećemo oprati ponovo, Dudo. Nego ćeš sad lepo da pozoveš svog muža da dođe, da ponese gurtne, siđe u podrum i da mi vratite moju veš mašinu! Smesta!
I tako, vratismo joj njenu mašinu. Smesta.
Je li ti sad sve potaman..? – upitah.
Jeste. – reče Milanka.

A šta ćemo sad s ovom…?
Šta god hoćeš. Volja ti je u radnju, volja ti kući…
Iste večeri, moja stara mašina, na pravdi boga, završi na terasi. Njeno mesto zauze mamina nova. U deset pozvah mamu.
Milanka, ova tvoja pere već tri sata i ne namerava da stane. Da nam nije ono uputstvo ostalo kod tebe..? Kako gde, na stolu u trpezariji… A garancija…? Dobro. Šaljem Vladu. Smesta.

Duda Alapača: A šta je u horoskopu?