Duda Alapača: Molim vas, usporite

Davno je bilo, nisam mogla imati više od osam godina. Sedela sam na tepihu i besomučno premotavala Pipi dugu čarapu, nasnimljenu na VHS kasetu i donetu pravo iz tada još uvek Zapadne Nemačke. Pipi Langstrumpf su svako malo prekidale reklame. Prave pravcate raskošne reklame, kakve se nisu mogle videti na našim skromnim televizijama. I onda sam je čula, baš u reklami za Tchibo kafu. Tu reč – Instant. Das beste geben. (Pročitajte i: Duda Alapača: Mrtva si, kokoško)

Instant život

Šta znači instant, pitala sam teta Razu, punačku klimakteričnu i povazdan oznojenu ženu, kratke kanom obojene kose, ogromnih grudi i piskavog glasa, koja je u to vreme čuvala moju mlađu sestru. Ništa me ne pitaj, bona, vidiš da sam sva u goloj vodi, rekla je Raza i nastavila da se hladi najnovijim Oslobođenjem.

Od tada je prošlo trideset i pet godina. Ceo jedan život ostao je za nama. Raza se davno ohladila, a planeta ubrzala do te mere da smo zaboravili kako izgleda živeti, kretati se i disati – sporo. Sve je postalo instant i moderno. Jer moderan čovek ne može da čeka.

Moderan čovek nema vremena. Moderan čovek živi svoj život brzo i bez predaha. Predah je za slabe. Staromodne. Vrste u izumiranju.
Moderan čovek želi sve i želi odmah. Sad. Kafu i supu smo, čini se, davno prevazišli. Potrošačko društvo je dovelo instant gotovo do apsurda. Kao u onoj reklami gde vam za jedan proizvod uvale dva, i taman kad mislite da ste ih se rešili – čujete ono čuveno “i to nije sve“. To stvarno nije sve –  jer kako drugačije zadovoljiti horde nestrpljivih, a platežno sposobnih…? Kako ih zadržati..? Vezati za sebe..? Tako što ćete im ponuditi gotov proizvod, nadohvat ruke i u roku od odmah.

Ne morate ići dalje od prodavnica da shvatite da živimo u instant društvu. U društvu na dugme. Zapravo, ne više čak ni na dugme. Dugmad su takođe prevaziđena u rekordnom roku. Mi, nešto stariji, koji držimo kakav takav korak s tehnologijom, odavno živimo na tač. Oni mlađi se uveliko služe glasovnim komandama. Ne pitajte me kako znam. Jednom sam pričala s Aleksom, majke mi. I to nije sve.

Instant društvo se grozi čekanja u redovima. Blagajne su za luzere. Sada imamo bankomate i instant keš. Imamo instant odgovore na sva naša pitanja, jednim klikom na Gugl, novine nam prodaju instant vesti, banke nam šalju instant notifikacije prilikom svake kupovine, nude instant kredite – bez dolaska u banku, obavljamo instant kupovine i sve nam je na izvol’te. Kao da to nije dovoljno – društvene mreže nam nude instant reklame i instant rešenja za sve naše probleme. I to nije sve. (Pogledajte i prošle blogove: Duda Alapača: Ćuti, ali glasno)

U instant svetu je sve moguće. Možete da postanete milioner preko noći a da ne mrdnete malim prstom. Možete da učinite da vam preko noći narastu trepavice. I da skinete sedam kilograma za tri dana. I da produžite kosu, nokte, uvećate grudi, smanjite stomak, nađete svoju srodnu dušu uz pomoć algoritma. Možete da naučite jezik za svega tri nedelje. I tu nije kraj. Možete da završite silne škole a da se nijednom ne pojavite u učionici. I da za svega dva dana odgledate sve tri sezone omiljene serije.  Da je teta Raza živa, rekla bi da nam za bubrege prodaju i ono što se ne prodaje. I bila bi u pravu.

Deca nam odrastaju u ubeđenju da je život lopta šarena

Potpomognuti hiperprodukcijom jutjubera i influensera, deca nam odrastaju u ubeđenju da je život lopta šarena i da će uspeti bez po muke. Da će se lekcije same naučiti. Nagrade same osvojiti. Da će neko drugi rešavati njihove probleme, čitati i obrazovati se umesto njih, dok će oni za dva i po minuta efektivnog rada dnevno – zahvaljujući hordama obožavatelja – namlatiti kamaru para. Preko noći, svi ćemo postati instant lepi, instant mladi, instant srećni i instant bogati. I znate šta – ni to nije sve. Jer – u onlajnu – samo je nebo granica.

Ok, znam da ste navučeni na svoje pametne telefone, znam da su vam pažnja i koncentracija ravne nuli, znam da vam je mozak nabaždaren samo na zabavne sadržaje i da vam sve drugo izaziva skoro pa fizičku nelagodu. Znam da biste rođenu majku trampili za najnoviji ajfon, znam da mislite kako danas svi imaju pravo na svojih pet minuta slave, pa čak i oni koji nemaju bogznašta da kažu i pokažu (u moje vreme, to su se zvale budale), znam da vam lajkovi pumpaju ego, znam da vam taj mali ekran koji ne ispuštate iz ruke čak ni kada idete u vece, nudi jedan sasvim drugi, sasvim savršeni život. Znam da popularnost merite brojem pratilaca, lepotu kubnim centimetrima silikona a uspeh količinom para koje imate ili nemate. Ali to nije sve.

Znam da one koje zovete prijateljima – niste u životu videli, ne znate koliko su visoki, kakav im je glas uživo, kako zaista izgledaju, gde žive, kako im soba miriše, šta im rade tata i mama. Znam i to da ste i tako – navučeni na društvene mreže –  najusamljenija bića na svetu. Vaša sreća zavisi od količine poruka koja vas ujutro sačeka u inboksu, vaše samopouzdanje varira u odnosu na broj zahteva za prijateljstvo koje dobijete i učestalost objava u kojima ste tagovani. Je li to stvarno sve..? (Još od Dude Alapače na: Duda Alapača: Ni O od opuštanja)

Izgleda da jeste. I s jedne strane, potpuno vas razumem. Društvene mreže nam dozvoljavaju da budemo ono što želimo, (sjajno, jelda..?), da prikažemo samo ono što želimo, da kontrolišemo informacije koje dolaze do nas i da udaljimo one koji misle drugačije ili nam prosto ne imponuju. Vauuuu…!

Društvene mreže nas pretvaraju u egocentrične, duboko nesigurne i usamljene ljude koji se osećaju vrednim samo ukoliko se sadržaj koji dele – lajkuje, šeruje, komentariše ili postane viralan. A sve to zahteva ozbiljno vreme koje biste verovatno mogli provesti kvalitetnije. Dobro, možda biste i želeli, ali više ni sami ne znate kako. Nažalost, za većinu vas je već kasno. Postali ste zatočenici svog sopstvenog telefona. Postali ste generacija koja komunicira isključivo putem smajlija (iliti emotikona), u stvarnom životu retko sposobna za empatiju. Postali ste nestrpljivi. Isporuka danas za sutra – za vas je suviše spora. Čekanje na bilo šta, i bilo koga – čisto gubljenje vremena. Tužno, jelda..? Pa jeste. I to nije sve.

Zato vas molim – usporite

Ukoliko nastavimo ovim tempom, za kratko vreme ćemo postati klinički depresivna nacija, krivih leđa, lošeg držanja, još gore komunikacije, rađaćemo se i umirati, narkomanišući svako na svom telefonu, potpuno operisani od svega što se oko nas dešava. Operisani od nas samih, okupirani svojim skučenim mislima i beskonačnim željama. I to nije sve.

Zato vas molim – usporite. Za početak, ostavite taj vražji telefon barem dok jedete. Pričajte za stolom. Razgovarajte s onim od preko puta. Hvatajte neke jače signale, kačite se na neke lepše mreže. Za svoje dobro – stavite se na hold. U oflajn. Bar neko vreme. Ne padajte na fore. Šta god vam pričali ti vaši hobiti iz telefona, dobar deo ljudi, pravih ljudi, i dan danas zarađuje sopstvenim radom, i to, verovali ili ne – pošteno. I to nije sve.

Dobar deo onih koji se venčavaju iz ljubavi i dan danas ostaje zajedno. Vreme koje je potrebno za prosečan kapital meri se u životima i generacijama, nikako u minutima i danima. Hrana koja se sprema za pet minuta ili nije zdrava ili goji ili nije ukusna. Prijateljstva sklopljena  posle dva klika – teško da traju. Brakovi zasnovani na interesu, se troše,  deca rođena iz interesa – ne vole.

Sve te instant šeme koje nam plasiraju, ne služe ničemu osim da nas skrenu s pravog, na duge staze održivog puta. Zato, ne tražite prečice. Nema ih. Idite pravo. Korak po korak, dan po dan.  Udahnite duboko. Život nije trka na sto metara. Život je maraton. Zato krenite polako i na vreme. Dobacite dalje od vajfaj signala. I ne odustajte nakon prve krivine, nakon provog uspona, prvog “ne mogu“.
Možeš. Samo trči. I eto, to ti je sve.