Duda Alapača: Možeš, smeš, i sve se računa

Sedeli su na klupi u svlačionici kada sam ušla. Nije me videla. Mali je plakao držeći polomljene naočare u krilu. Majka je ljutito razgovarala s nekim na telefon. Neće on meni više ići na košarku, rekla je. Kome ja plaćam tri hiljade dinara mesečno? Za šta…? Da sedi na klupi…? Da ga gađaju loptom…? Koje su ovo po redu naočare..? Berem li ja pare na grani, a…? Ali, mama, ja želim… zacvileo je dečak. Izvini, ne čujem te, sin ti plače, cmizdri kao neka… neka… Šta kaže..? Kaže da ŽELI da igra košarku, eto! Kao da mi on zna šta želi? Jedne nedelje želi košarku, druge karate, treće bi hokej… nema on pojma, a ni ti s njim…!

Piše: Duda Alapača

Nije bilo sumnje da priča s ocem deteta. Nakašljah se. Situacija postade suviše lična. Ona se okrenu. Moram da idem… ne, ne mogu sad da pričam, reče i prekide vezu bez pozdrava. A ti, obuvaj se, šta čekaš…? Bože, kako si nesposoban, ni pertle ne umeš da vežeš sam..! – zašišta i izgura malog napolje usput mi dobacivši jedno škrto zdravo. Dve duge pertle vukle su se za njim po vlažnim pločicama. Eto je, pomislih. Još jedna majka u nizu koja misli da zna sve i zna najbolje. Još jedna koja će reći kako je život surov, kako se poeni pišu samo za postignute pogotke i kako se ništa osim pobede na kraju ne računa. Još jedan strah duboko usađen u detetu, strah koji će ga pratiti kroz život i saplitati poput razvezanih pertli. Još jedno ne umeš, ne znaš, nesposoban si koje će odzvanjati u svakoj njegovoj tišini, još jedna omča koja će ga daviti svaki put kada ga geografičarka izvede pred tablu da odgovara ili kada Maša, najlepša devojčica iz odelenja, prođe kraj njega na velikom odmoru, ili kada mu onaj debeli iz osmog dva prepreči put…

On će želeti, silno želeti da prstom pokaže planinske vence Apenina, sve od Toskane do Kalabrije, da kaže debelom da ga ostavi na miru , da odvažno pozove Mašu u bioskop, da bude šmeker, ali NE UMEŠ će biti tu da ga spreči. I tako će biti uvek. Na matursko veče će ići sam. Maša ga neće ni pogledati. Na prijemnom će biti drugi ispod crte. Ni u budžet nisi mogao da upadneš, reći će majka razočarano. I šta sad, pitaće. Znaš li ti koliko uopšte košta školarina? Ne znaš, naravno da ne znaš. Berem li ja pare na grani, a…?
Učiće, mnogo će učiti, iznova zamišljajući trenutak kada će doneti diplomu kući i staviti je na sto, trenutak kada će majka konačno biti ponosna. Kada će ustati i poljubiti ga, suznih očiju. I otac, otac će ga potapšati po ramenu. Bravo, sine, reći će, a onda će sesti za sto da ručaju. Svi zajedno.

Učiće. Završiće u roku. Doneće diplomu kući. Majka će nezainteresovano podići pogled. Diplomirao sam, reći će. I vreme je bilo, kazaće majka. Krajnje vreme, reći će otac. Jesi li poslao papire za onaj konkurs što sam ti našao, upitaće otac, ne skidajući pogled s novina. Nema se šta čekati, dodaće. Znaš li koliko nas je koštala ta tvoja diploma? Osetiće kako mu ponestaje vazduha. Podgrej supu, reći će majka.

Jednog dana, sasvim slučajno, srešće Mašu na ulici. Javiće joj se. Srce će mu tući kao ludo. Ona će zbunjeno pokušavati da se seti odakle ga zna. Ti si Milan, jel’ da, upitaće. Nisam, reći će. Darko? Nisam. Saša..? Neće biti ni Saša. Biće samo neko koga ne mogu da se sete, nejasna mrlja sa zajedničke fotografije jer nije UMEO ili nije SMEO. Reći će mu da žuri. I da će se javiti.
Na razgovoru za posao će zamuckivati i znojiti se. Na jasna pitanja, davaće kratke, nesuvisle odgovore. Obavestićemo vas, reći će i ispratiti ga do izlaza. Rukovaće se mlitavo. Danima će očekivati poziv. Iz firme. Od Maše. Bilo koga. S dvadesettri će već biti star. Bez želja. Sam. Ničiji. Svilena čaura koja je zaboravila da postane leptir. Perspektivni poslovi će mu izmicati, za one loše će biti prekvalifikovan. Zašto ne nađeš neku devojku, upitaće otac za ručkom. Vreme ti je već. Neka ga, reći će majka, još je mlad, neka se izduva. Uostalom, odakle nam pare za ženidbu, sad..? Svadba košta, žena košta, dete košta, nabrajaće.

Ustaće od stola bez reči, uzeti košarkašku loptu s terase i izaći iz kuće bez pozdrava. Gde ćeš sad, kiša će, upitaće majka. Obuci se, nazepšćeš, čuješ li…!?
Stajaće ispod koša, sasvim sam. Udahnuće duboko i spustiti se u polučučanj. Ne umeš, reći će mali pakosni patuljak odnekud, iza čela. Ne umeš, ponoviće.
Oklevaće trenutak pre nego šutira. Lopta će nezainteresovano udariti o obruč i odbiti se na drugi kraj igrališta. Potrčaće za njom i vratiti se pod koš. Pokušaće ponovo i ponovo promašiti. Besno će opsovati kroz zube. Šta kažeš, upitaće patuljak. Kažem da ŽELIM da igram košarku, reći će i krenuti za loptom. Dve dugačke bele pertle vući će se za njim po vlažnom, ispucalom betonu.

Pročitajte i…Duda Alapača: Za moju ljubav