Duda Alapača: Na časnu reč

Trebali su da idu na reku tog dana, da pecaju i voze se u čamcu. Dan ranije smo se videli na ručku. Izgledao je dobro, uobičajeno. Zaspao je u fotelji još dok smo mama i ja sklanjale tanjire. Posle je sišao u patofnama, da nas isprati, kao i obično. Ne stoj mi tu u potkošulji, produvaće te, rekla sam i ušla u kola. Nije me poslušao, ostao je da stoji na vetru. Deda, nemoj da se uspavaš sutra, rekla je Beba i mahnula mu iz kola. Poslao joj je veliki poljubac i mahao dugo, dok nismo sasvim zamakli za ulicu.

Nisam očekivala. I nisam bila spremna. I nisam baš bila pri sebi kad me je mama u pet ujutro pozvala i rekla da je tati malo pozlilo i da su pozvali hitnu i da su ga odvezli i da je, eto, ostao u bolnici. Kako to misliš – malo mu je pozlilo? Od čega..? Je li opet jeo masno…? Kako je sad, mama? Dobro…? Pa što su ga onda ostavili…?
Navukla sam na sebe prvo što mi je palo šaka i izletela iz kuće. Vlada je pošao za mnom. Ostani, rekla sam mu na vratima. Ostani kod kuće, s Bebom, u slučaju da… Nisam smela dalje. Zaustavila sam misao pre nego što je stigla do usana. Samo ostani s njom, ponovila sam. Možeš li sama, upitao je. Klimnula sam glavom i utrčala u lift. Napolju je svitalo.
Nisam mogla da se setim gde sam parkirala auto. Zaboravila sam vozačku i saobraćajnu. Zaboravila sam kako se vozi. Zaboravila sam da se prestrojim, skrenem posle kružnog. Ulice su, najednom, zamenile mesta i činilo se da nikada neću stići.

U bolnici je bilo tiho. Vizite još nisu počele. Jeste li član porodice, upitala je dežurna sestra. Jesam. I više sam od člana porodice. Ja sam njegova Travčica, pomislila sam. I on je moj tata. Moj bedem od svega lošeg u životu. Moj veliki dobroćudni meda. Naizgled ozbiljan. Naizgled star. I naizgled bolestan.
Nemojte dugo, kaže dok me ostavlja pred vratima bolesničke sobe. U sobi je osam kreveta. Moj otac leži na poslednjem, desno do prozora. Žmirka pod bledim jutarnjim svetlom. Pokušava da se uspravi.
Ne mrdaj, ćale… – govorim i grlim ga jako, najjače.

A lepo sam joj rekao sam joj da ti ništa ne govori… – buni se. – Dobro sam, ne brini… Sve je u redu… Ne znam ni što su me ostavili… Ne gledaj me tako, nije mi ništa, stvarno mi nije ništa, Travčice. Sad će u sedam vizita, videćeš da će da me puste kući.
Hoće li..?
Hoće. Šta ću im ja u bolnici..? Samo im zauzimam krevet… Ionako sam obećao Bebi da idemo na pecanje.
Zaboravi, tata. Ima vremena za pecanje. Sad moraš da ozdraviš.
Od čega..? Nisam ni bio bolestan.
Tata…Ozbiljno… Nije mi ništa. Vidi kako sam jak… – kaže i napinje drhtave mišice poput Popaja. – Pipni..!
Tata, uozbilji se. Ako ti kažu da ostaneš…
Ne mogu da ostanem. Znaš da smo trebali da idemo na plac, da pečemo paprike…
Mani paprike, biće paprika…
A ti, Travčice, da znaš… slušaj me sad dobro… što se tiče para… ja nemam mnogo, ali Milanka je ovlašćena po računu, pa dignite… I Žika mi duguje dvesta evra, al’ mama to ne zna… Obećao je da će vratiti do nove godine, pa nije, al’ nije Žika prevarant, vratiće on… Ja nisam dužan nikome, i to da znaš…
Nemoj, tata… Ne treba nam… – rekoh i osetih kako mi brada podrhtava. Ne treba nam. Ne još.
Moraš da budeš hrabra…
Neću da budem hrabra.
Ali sve je to život…
Tata, prestani..! Neću da znam… Kako se zove lekar koji te je pregledao…?
Ne znam… Ali poznaćeš ga, znaš, on nosi beli mantil… – reče i pokuša da me nasmeje, ali mu ne pođe za rukom. Okrenuh glavu u stranu.
Požurite. – reče sestra. – Vizita samo što nije.
Ajde… – potapša me tata. – Beži dok nisu stigli. Ja možda i ostanem još neki dan. Taman malo od Milanke da se odmorim. Mnogo je naporna postala u zadnje vreme, morao sam nekako da se spašavam… Ti joj pomozi oko tih paprika, imate drva tamo u šupi, Vlada neka loži vatru, vi pecite… ali samo da vrati sve na svoje mesto posle, prošli put mi je lom pod tremom napravio…
Znam sve, tata…. Daj da ti namestim jastuk…
Otvori mi tu natkasnu i daj mi novčanik.
Tataaaa…!? – bunim se jer znam šta sledi.
Bebi da daš ovo i da kažeš da je deda poslao… – gura mi novce u šake.
Ali, ne tre…
Čuj – ne treba… – uporan je. – Uvek treba. – I da joj kažeš da će deda da bude dobro, i da ću da je vodim na pecanje za neki dan.
Obećavaš da ćeš da je vodiš na to pecanje…?
Obećavam.
Jel’ obećavaš onako il’ baš na časnu reč..?
Na časnu reč, Travčice.