Duda Alapača: Ni O od opuštanja

Uglavnom, kaže ti ona meni, mama moraš malo da se opustiš, mnogo si napeta. Jel’…? Pa jeste. Zašto lepo ne počneš da meditiraš? Molim…? Ništa molim, nego stavi slušalice u uši, lezi i za pola sata bićeš k’o nova. Stvarno? Jel’ vas to uče tamo u toj školi..? Ne, ja sam to sama otkrila. Vreme je da ti oduzmem taj telefon, pomislim. Četrnaest godina i već mi sama otkriva meditacije. A čekaj, kažem ja, a što će tebi meditacija i za čije babe zdravlja se ti opuštaš..?! Želim da idem u Hogvorts, odgovara kao da je Hogvorts najnormalnije mesto na svetu, tamo kad prođeš Rudnik i Brđane, pa malo uzbrdo. Hogvorts ne postoji, kažem. Nema veze mama, meni postoji.
Elem, nagovori me da se opustim. Gurnu mi one slušalice u uši, poleže me na pod u dnevnoj i stade da se obuva. Šta ću sad…? Ništa, mama, samo slušaj šta ti priča i opusti se. E dete moje, ja sam poslednji put bila opuštena kad su me ubacili u totalnu anesteziju, teško da ti majci nešto drugo osim braunile u venu može pomoći, al’ ajde, mislim se, šta mi teško. Ja sam moderan roditelj, a moderni roditelji slušaju savete sopstvene dece, jer današnje roditeljstvo nije jednosmerna ulica.
Stavi kapu…! – dreknuh za njom.

Opusti se, mama…

Opusti se, mama, stavila saaaam…! – reče i zaključa vrata.
Sekund kasnije, pomislih kako bih mogla i pametnije da iskoristim te dragocene trenutke tišine, da skuvam kafu, pročitam nešto na miru, al’ mislim se “stvarno si smrad, ako si već obećala detetu, lezi tu i slušaj“.
I tako, krenusmo, ona teta s jutjuba i ja.
Stavite fokus na disanje naglašavajući izdah.
Jel’ to znači da treba da dišem..? Ok, dišem… Izdišem… Dišem… Šta sad..?
Sada ćemo opustiti cijelo tijelo.

Dišite polako i duboko.

Dišem, evo dišem.
Usredotočite se na stopala.
Usredo..šta..?
Opustite stopala.
Aha… Nisam kupila kamen za pete…
Opustite prste…pete…cijelo stopalo…
Mogla bi’ večeras taman da sredim i nokte… Šta smrdi ovo..?
Opustite zglobove…
Stvarno nešto smrdi… Da nije kanta…? Pa ne može da dobaci do dnevne.
Opustite listove…
Opusti ti ove moje listove, to ti je k’o kamen. Znaš li da imam šire listove od rođenog muža..?
Osjetite kako vam se listovi opuštaju.
A šteta, nekad bi i ja k’o žena obukla kratku suknju, a ne – samo četiri prsta ispod kolena.
Opustite koljena.
Dodirni mi kolena, to bi’ baš volela…Dobro, dobro, evo neću više…
Stavite fokus na natkoljenice.
Mogla bi sutra da potopim onu suvu butkicu, za pasulj. Otkad nismo pasulj…
Prsti, pete, stopala opuštena, zglobovi opušteni, listovi, koljena i natkoljenice… Usredotočite se na kukove, stražnjicu i zdjelicu.
Zdjelicu…? Hahaha…
Opustite stražnjicu.
Sestro, opuštena mi je evo već dvadeset godina…
Osjetite olakšanje.
Pa baš i ne osećam… E, nešto stvarno smrdi… ne umišljam.
Promatrajte kako se svakim izdahom stražnjica opušta.
Aham.
Stavite fokus na dlanove.
Mogla sam usisati… kakve su ovo mrve ovolike..?
Opustite zglobove ruku…
Opet su jeli čips.
Opustite podlaktice.
Znaš šta, neće mi više čips ući u kuću. Jesu im šuplja usta, šta..?
Opustite laktove i nadlaktice.
Evo svuda mrva…!
Usredotočite se na trbuh i prsa.
O, usredotočena sam od posle prvog porođaja… Razvukle su me k’o žvaku.
Opustite prsa i trbuh.
O tome ti i pričam, helou.
Usredotočite se na donji dio leđa. Osjetite podlogu ispod sebe.
Brate, šta je ovo…? Čep od flomastera..! Tačno sam znala..!
Osjetite mir.
Koji mir.. Meni i dalje nešto smrdi. Ako su opet gurnuli čarape ispod kauča…
Opustite ramena. Najvažnija točka kod opuštanja su ramena. Opustite ih.
A jeste, mene tačno boli to tu…
Osjetite to olakšanje.
Ok, ako ti kažeš… mada…
Opustite vrat.
Pa ovo tačno tepih smrdi…!
Opusite uši…
Kako brate mili da opustim uši..:!?
Opustite obraze.
E to znam..!
I umirite i opustite oči.
Hoću li sad da umrem..? Znaš, meni su rekli da ovo nije opasno.
Dišite duboko i osjetite mir.
Ako danas ne pojedemo onu sarmu, sutra je možemo bacit’…
Vaše tijelo sada je opušteno.
Ovaj tepih mora na pranje podhitno…!
Sada zamislite poviše sebe jedan mali bijeli oblak…
Jel’ ono paučina..? Pa i ne bila, ne znam kad sam zadnji put uradila generalku.
Radujete li mu se?
Kako da ne… I zavese bih mogla oprati. Al’ ne da mi se.
Vaša cijela glava sada svijetli u iscjelujućem svjetlu.
Kažem ja da ću da mrem od ovoga.
Taj oblak se polako spušta na vaš vrat i kišica svjetla sada pada po vašem vratu. Sada svijetli vaša glava i vaš vrat.
Dobro, brate, dok dođemo do peta ima da svetlim k’o Teslin kalem..!
Vidite kako svijetlite…
Pije mi se kafa.
I trbuh vam svijetli.
Osmi putnik, nema šta drugo…
Oblak se širi i spušta prema vašim kukovima, zdjelici, reproduktivnim organima i to sada svijetli…
E teško da će to da mi zasvetli… Jel’ ima još puno…? Otpadoše mi leđa…
I kišica pada po vašim nogama…
Ali ja ne volim da kisnem..!
Osjećate li kišicu…?
Ma, da, kako ne… Mogla bi’ nešto slatko da zbrzim danas. Nema smisla, bila nova godina a ja ništa slatko u kući nemam.
Zahvalite se na ovom trenutku.
Fala. Jel’ mogu sad da se odjavim…? Jel’ prošlo pola sata…?
Vizualizirajte kako svijetlite.
O ne..! Opet..?! Znaš, mila, stvarno moram u vece.
Nevjerovatan dar upravo dajete svom tijelu, i tijelo vam se zahvaljuje.
Imam bajaderu!
Uživajte do kraja meditacije.
Nema veze što sam je odvojila za Bubu. Uzeću joj drugu, niko ne mora da zna.
Ostanite da ležite još neko vreme, sami sa svojim mislima.
Sama sa svojim mislima..? Jes’ ti normalna..? Pa tačno ne bi’ više ni ustala…! Moje misli su opasna stvar, kapiraš..?
I ima koliko već danas da srolam ovaj tepih… j sačuvaj, pa kako se ovako nakupi svega…? Ne daj Bože da izmaknem kauč, ko zna šta bih tek tamo našla… Moram da usisam, ne vredi.
***
I, jesi se išta opustila…?
Jesam.
Stvarno te pitam.
Nisam. Sekunde jedne. Samo me leđa bole. A maloj da oduzmemo telefon na neko vreme, da ne bi sutra morali da je jurimo po Hogvortsu.
Misliš..?
Nego šta.