Duda Alapača: Ništa ja ne moram

Mama, gde mi je bela majica za fizičko, upitala je Beba. Ne znam. Mama, ali sutra imamo fizičko…! Pogledaj u korpi. Za čist ili za prljav veš..? Za početak u onoj za čist. Ako nije tamo, onda je u onoj za prljav. Nije u korpi za čist, rekla je. Onda uzmi neku drugu belu. Ali druga bela ima aplikaciju, a nastavnica je rekla da ne smemo da imamo ni jednu tačkicu i da mora da bude bela-bela! (A zna se kad nastavnica nešto kaže, da je to amin i da tako mora. Mislim, ne znam šta im rade u toj školi, ali za deset godina nisam uspela da izgradim autoritet koji je nastavnica fizičkog ničim zasluženo, stekla posle pet školskih časova).

Piše: Duda Alapača

Mama…? Možeš li da ostaviš taj telefon? Što, gde gori…? Mama, NEMAM MAJICU ZA FIZIČKO. Znam. Pa šta da radim…? Dobiću jedinicu. Nećeš, napisaću ti opravdanje. Ali mama, moram da radim fizičko. Samo sam ja neocenjena…! Dobro, jel ta tvoja nastavnica ocenjuje sklekove ili majice? Što baš mora bela majica? Ne znam mama, ali MORA! Čudo jedno šta sve moraju, pomislila sam. Moraju da imaju tempere. I moraju da donesu pare za izlet. I moraš da popuniš upitnik da li si saglasan da se uvedu kecelje. I moraju da imaju veliku ukoričenu svesku na linije za domaći. I moraju da donesu i zbirku i knjigu i radne listove i… sve mora. Mnogo je to MORANJA za njenih jedanaest godinica. I za mojih četrdeset, ako ćemo pravo. Što si tako tvrdoglava, uključi se i Vlada. Provuci joj kroz vodu tu majicu, osušiće se do ujutro na radijatoru i rešen problem. Ma je li…? Što ja sve MORAM..? Gde to piše da muškarci ne mogu da operu veš..? A što je ti časkom ne provučeš kroz vodu? Nisi vodootporan, šta…?!

I tako je sve počelo – od bele majice za fizičko. Ali šta sam sad rekao, branio se. Ništa ti nisi rekao. Nisi ni morao da kažeš, znam šta si mislio. Sve ja znam, rondala sam. Vi muški ništa ne morate. Blago vama. Možda eventualno da se obrijete. A ne morate ni to, sad su brade od tri dana – seksi, je li tako? Žensko mora i da bude lepo i doterano i pametno i da zna da skuva i da bude za primer i u kući i van kuće… Znaš li ti, muškarčino, šta ja sve MORAM..? Moram da ustanem pre tebe. I da spremim dete za školu. I da je odvedem. I da mislim o tome šta će da pojede za užinu. I da pregledam torbu da vidim da li je čitanka tu. I da znam kad je kome rođendan i kad nam je zakazano kod zubara i da vodim kod lekara i da pamtim u koliko je sati popila antibiotik. I da znam poimenice mame sve dece s kojima se druži. A pritom, moram da brinem i o tebi. Imaš li opeglanu košulju, čiste čarape, znaš kako kažu – muž je ogledalo žene… A čije sam ja ogledalo…? Kad se pogledam u kupatilu, ujutro, zlo mi dođe.

Jer moram da se farbam. I moram da sredim obrve. I imam te bore oko usta, obesili mi se obrazi k’o da sam rotvajler, bre..! Žena kad pređe četrdesetu, ona je baba, a vi, vi ste onda u najboljim godinama. Kako i da ne budete kad ništa pod milim bogom ne radite..!? Rodna ravnopravnost, sutra malo! Pogledaj ti bradu..! Dve nedelje te žilet nije video, a ja kad pustim dlake na nogama, grize me savest, kako sam to sebi mogla da dozvolim. Jesam ustala u sedam? Jesam. Jesam radila ceo dan? Jesam. Jesam skuvala ručak za sutra, da imate nešto da kusnete kašikom? Jesam. I sad još i da provučem tu majicu kroz vodu, da pometem kuću, naložim ognjište i pomuzem krave pa da idem da spavam…? Mislim, ako smem, ako nemaš još neku muzičku želju, možda…? Ali, Dudo – širio je ruke – šta sam sad rekao…?

Mama, jel’ mogu ja nešto da kažem…- upitala je Beba. Sačekaj, rekla sam. Kad odrasli pričaju, deca ćute. Ali mama, samo ti pričaš. Tata celo vreme ćuti. Tata i treba da ćuti kad ja pričam…! Mama, ali samo da… Stani, nisam još završila… Šta sam ono htela da kažem… Bože, dete, kad me ovako prekineš pa ne znam gde sam stala (a baš me je lepo krenulo). Stala si kod muzičke želje, reče Beba. I mama, moraš da mi kupiš metalofon za muzičko. Opet..? Pa šta je bilo s onim starim? Polomio se. Sam se polomio…? Sam. Bio mi je u rancu i kad sam ga izvadila, bio je polomljen. Ne znam, Bebo, obrati se tati jednom, za promenu, može…? Može. A ja sad idem časkom da provučem tu majicu kroz vodu. Mama…? Šta je sad opet zaboga…? Mama, celo vreme pokušavam da ti kažem – sutra nemamo fizičko, ja sam pogrešila.

Jesi sad srećna, upitao je Vlada. Mislim, realno, praviš dramu zbog ničega. Ni zbog čega, ispravila sam ga. Dobro, ni zbog čega. Jesi se ispucala…? Jesam. Gde ćeš sad ti…? Idem da se obrijem. Mamaaaaa…. – oglasila se Beba iz sobe. MOLIM…!? Nemamo fizičko, ali idemo na bazen umesto toga. Dobro, i…? Jel’ znaš možda gde su mi naočare za plivanje…? Ne znam. Ali, mama, sutra imamo plivanje. I nisu u korpi za veš, da znaš, gledala sam već.