Duda Alapača: O nano, boluje mi dika

Bole me leđa, rekao je moj muž a to nikako nije slutilo na dobro. Nakon par epizoda kočenja kada, tokom par nedelja, od njega nije bilo nikakve vajde, stvarno sam počela da se trzam na pomen leđa. Gde te boli? Nisko, visoko, po sredini…? Jel te boli kao da ti je uklješten nerv ili te žiga onako kao pred promenu vremena..? Ne znam, samo me boli. Stalno ili povremeno? Stalno. O ne, pomislila sam – jedan pogrešan pokret i gotovi smo.

Piše: Duda Alapača

Zašto ne odeš na masažu, upitala sam. Masažu…? Da, masažu, što…? Kod one tvoje, je li…? Kod Bilje, tako je. Odmahnuo je rukom. Pobogu, Vlado, zašto si uvek tako…tako… skeptičan? Zašto ne dozvoliš da ti se pomogne? To što se danima kljukaš brufenima i govoriš kako će proći, to ti i nije neko trajno rešenje. Pomiri se s tim da imaš problem s leđima i počni već jednom da ga rešavaš. Pa da počnem od kozmetičkog salona, je li, upita. Pa vidi, meni je, verovao ili ne, pomoglo, rekoh. Uostalom, nećeš ići tamo da ti čupaju obrve već da te žena ljudski izmasira.
Na sam pomen kozmetičkog salona, on se namršti. Ok, rekoh. Možeš da kreneš i od doma zdravlja, što se mene tiče. Ali to će da potraje i šetaće te od jednog do drugog specijaliste i veliko je pitanje da li će ti postaviti pravu dijagnozu. Znaš kako to kod nas ide – čekaj uput, čekaj nalaze, čekaj da se popravi skener… A meni je Bilja pomogla. Tri puta sam otišla kod nje i gotovo – nema više bolova u vratu, nema ukočenih ramena, spavam normalno, ne trnem noću… Ništa ti ne bi falilo da probaš.

Nije rekao ništa. Urođena muška averzija prema svemu alternativnom i “onostranom“ bila je jača. Kod mene je, s druge strane, preovladao strah od toga da će mi se muž opet ukočiti – pa šta ću onda s njim takvim kilavim…? Vlado, rekoh, dušo, pa nije to ništa, mnogi muškarci idu kod nje. Kako ti znaš da idu muškarci, upita. Znam, srećemo se tamo. Znaš, sunce moje, Bilja nas tako sve skine do pojasa, pa poležemo na one strunjače i onda nas sve redom masira. A nekad se i uzajamno masiramo. Uvek gledam da zakažem sredom jer tad dolazi i jedan iščašeni advokat. Vuče malo desnu nogu kad hoda, ali lep k’o lutka. On podiže obrvu. Debilu, rekoh. Samo sam te čekala. Nema nikakve grupne masaže. Samo ti i Bilja. Ako ja nemam ništa protiv da te jedna žena propusti kroz šake, a što se ti onda buniš…?

Stvarno, Bilja je car. Nije neka priučena kozmetičarka da te samo macka onim uljima i gnjavi ko testo za buhtle. Bilja zna znanje. I ima čudesne ruke. I diplomu pravog pravcatog fizioterapeuta. Prvi put kada sam otišla kod nje, mislila sam – umreću. Majko moja, kad je počela da me mesi, rastavila me na atome, bukvalno. Prvo me bilo sramota da kukam, a posle, kad sam se odomaćila – drala sam se k’o magarac, kunem se. Jer, kad Bilja krene niz kičmu i samo čuješ krrrrc – pa kamen bi proplakao… Ja kažem – joj, Biljo, to boooooli…! Mora da boli, kaže Bilja. Četrdeset godina se kriviš, sediš k’o upitnik, spavaš na lošem jastuku, još gorem madracu – i sad bi da to sve nestane ko rukom…? E pa ne može, slatka. Zato ćuti i trpi. I opusti se, kako misliš da nešto uradimo kad si se zategla k’o struna…?!

I tako, ja se opustim, Bilja nastavi da štipa, vuče, isteže, da bode laktovima, u sebi je kunem, pominjem sve po spisku, sigurna da na meni leči neke svoje frustracije, mrzi plavuše, šta li, a posle, kad me namaže onim zejtinom što greje pa još i umota u foliju da mi se koža primiri, sve zaboravim. Biljo, što nemaš neki krevet ovde? Sad kad si me ovako lepo izmasirala, i namazala ovom tvojom marinadom, pa tačno mi dođe da zadremam. Jeste, kaže Bilja, samo mi još krevet fali, onda tek niko ne bi hteo da ide kući. Ajde, debela, diži se, na noge lagane, za pet minuta mi dolazi sledeća žrtva.

A tebi to stvarno pomogne, upita Vlada. Naravno da mi pomogne. Ne bi mogla da mrdnem da mi nije nje. Mislim, ti ne moraš, ali ja mogu da ti zakažem… Ma neka… Šta bre, ma neka..? Pa nisam ti rekla da ću da te vodim da ti salivaju olovo…! Kakav si to čovek naopak…?! Nisam naopak, reče, ali stani da vidim kako će noćas da mi bude.
Elem, prođe i to “noćas“. Ujutro ustade još gori. Sve gelja na jednu nogu, drži se za krsta, vidim ja koliko je sati. Pustim Bilji poruku. Slatka, šaljem ti muža za pola sata, sredi ga onako kako samo ti znaš.

Posle sat ipo me Bilja pozva. Gotov je, reče. Sad sam ga ispratila. Je li plakao, upitah. Nije, bre, šta ti pada na pamet… Lažeš vala, Biljo, ko pas. Dobro, samo je malo, jauknuo dva tri put… A lepo sam mu rekla da me ne bruka, rekoh. Jesi ga dobro namazala? I namazala i nauljila i u foliju umotala, potvrdi Bilja. Znači, da pobiberim, posolim i može u rernu…? Može, slatka. Samo nemoj na jaku vatru – da ti ne prigori.

Pročitajte i…Duda Alapača: Neki magarac i ti i ja

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu