Duda Alapača: Opis posla sreća

Mama, šta želiš za Novu godinu, upita Beba. Ništa, rekoh. Kako ništa, mama, nešto sigurno želiš… Neku šminku, mleko za telo, tako nešto, stade da nabraja. Nemoj da se trošiš, mico, čuvaj svoj džeparac za nešto što ti želiš. Ali mama, ja želim nešto da kupim tebi… Tata će mi dati pare pa ćemo ti kupiti, a ti ćeš da se iznenadiš. Baš lepo od tebe i tate, rekoh, ali stvarno nije potrebno. Mama…? Molim…? (Neumorna je, pomislih. Ovo je hiljadusedamstopedesetosmo pitanje koje mi je danas postavila.) Mama, šta tebe čini srećnom? Molim…?! Kada smo prešli na filozofske teme, gospojice…? Mama, stvarno, ozbiljna sam – jesi li ti srećna…?

Piše: Duda Alapača

Jesam, rekoh. Srećna sam. Jako sam srećna. Možda nekada ne izgledam tako, možda ponekad galamim i ljuta sam zbog raznih gluparija, ali u stvari sam jako srećna. Zašto, upita. Kako zašto? Zato što imam tebe, tatu, krov nad glavom, posao, zato što smo svi zdravi, zato što su baka i deka zdravi… zato što smo okitili jelku… zato što imamo šta da jedemo… Ja sam isto srećna, prekide me. Ali ne tako puno, dodade. Zašto ne puno? Ti si dete. Ti treba da budeš puno puno srećna.

Brinem zbog škole, mama. Ali sasvim ti dobro ide, pokušah da je ohrabrim. Znam, mama, ali šta ako ne budem pet nula nula na polugodištu, decimalni razlomci su teš..? (Na pomen razlomaka, brada joj zadrhta.) Čekaj, rekoh. Ko ti je rekao da moraš da budeš pet nula nula..? Niko, mama, ali ja želim, i trudim se, ali imam trojku iz matematike i ako ne dobijem dve petice, neće mi zaključiti pet i onda neću moći da upišem srednju ni fakultet i….! STOP! Stani, rekoh i uhvatih je za ramena. Stani. Idemo ispočetka. Jesi li ti moje dete najbolje na svetu? Jesam, mama. Jesam li te ja rodila?

Jesi, mama. Jesam li te ja devet meseci nosila da mi te sad neki decimalni zapis razlomka sad sekira…? Jesi, mama. Mislim, nisi, mama. Niko od tebe ne traži da imaš sve petice, ok..? Treba da učiš, ali nemoj da mi se toliko potresaš zbog škole. Niko od tebe ne očekuje da budeš bolja od svih. Budi dobra, daj sve od sebe, ali ne opterećuj tu malu glavu glupostima. Ti si dete. Tebi je u opisu posla da budeš srećna. Ali mama, ja hoću da budem veterinar… Budi, ali budi srećan veterinar, važi…? Ona me pogleda. Važi? – ponovih. Klimnu glavom. I znaš šta, ni ja ne znam decimalne razlomke, pa evo me, živim.

Zašto je takva, upitah Vladu kasnije. Kakva? Takva, ozbiljna, zabrinuta. Zašto se plaši da neće biti odlična? Zašto ima strah od loše ocene? Zašto me pita jesam li srećna…? Znaš li da ona već ima životni plan…? Pravi pravcati životni plan, Vlado. Ona već sada zna i šta će da upiše kad završi osnovnu, zna koliko joj bodova treba za gimnaziju, zna da želi da bude veterinar, izračunala je koliko dugo mora da radi da bi uštedela dovoljno novca da kupi kuću, i rekla je da će da se uda za lekara, jednog dana, jer neko ipak mora da vodi računa o nama kad budemo stari i bolesni. Pa dobro, to je baš super, reče Vlada. To baš nije super!

Ona ima jedanaest godina, Vlado! Ona ne treba da razmišlja o ceni kvadrata u novogradnji, ona je dete! Znam, reče Vlada. Ali ona je takva, Dudo. I mi tu ništa ne možemo. Misliš…? Misliš li da je sve to baš tako? Rodiš ga i aj’ zdravo, to ti je što ti je… Ako sam mogla da je naučim da hoda, da govori, da kaže hvala i molim, da pere ruke pre jela, pa mogu valjda da je naučim da još malo bude dete..! Možeš li? – upita Vlada. Jesi li baš sigurna da možeš? Možda će još rasti, uvis, u širinu, ali ona je već čovek, Dudo, u malom pakovanju, ali ipak – čovek. Karakter je već formiran, svidelo se to tebi ili ne. E baš ti hvala, rekoh. Nema na čemu, i drugi put.

Pozvah Milanku. Mama, da te pitam nešto al’ iskreno da mi kažeš… Jesam li ja bila odgovorna kad sam bila mala…? Mama se zamisli. Šta znam… Nisi… Sve sam morala da te teram, ujutro sam te budila po pola sata, sporo si jela, to me jako nerviralo, deset do osam a ti žvaćeš onaj hleb pa nikad kraja.. A kad kreneš od kuće, gledam te s prozora, a ti sve nogu pred nogu, a samo što nije zvonilo.

I knjige si gubila u školi da je to bilo čudo jedno. Jedne smo godine tri puta čitanku kupovali. I pare si gubila. Ja ti dam za užinu, i do velikog odmora – nema, ne znaš gde su, ispale iz pernice, neko ti uzeo. Htela sam da te vodim psihologu, al’ tata nije dao, veli – sramota je. A jednom sam te poslala po štaub šećer… Dobro mama, de, ne moraš više, razumela sam, bila sam čist debil, jasno mi je. Samo ne znam na koga je ovo moje dete… Zašto to kažeš, upita mama i uozbilji se. Zato što me danas pitala šta je PDV. Otkud njoj PDV? Pa čulo dete negde, na televiziji možda, reče mama. Nije. Dete je gledalo cene stanova na internetu. Pa malo je rano da se seli, ako mene pitaš, reče mama a zatim se uozbilji.

Nisi ni svesna koliko ličite, Dudo. Ona je tvoje dete. Ti to ne vidiš ali ona je ti. Ti možda nisi imala sve petice, ali si uvek imala cilj. Uvek si gledala daleko ispred sebe. Planirala. Bile smo jednom u prodavnici, da ti kupimo cipele, i nađemo jedne crvene, sećam se k’o juče da je bilo, uzmem ti ja broj trideset tri, a ti se okreneš da pitaš prodavačicu da li ima za broj veće. Ja kažem ’’bože, dete, šta će ti veće, ove su ti taman, vidiš gde ti je prst’’ a ti ćeš meni ’’ali mama, ja želim da imam iste ovakve i dogodine.

I one tamo godine.’’ Uvek si htela da se osiguraš. I tvoje dete želi to isto i to je normalno. Uzdahnuh, prvo ja, potom i ona. O mama, zakuni se da nisi izmislila tu priču za cipele. Ja nikad ne izmišljam, reče mama. Dobro. Verujem. Nego, reci ti meni šta želiš za Novu godinu? Ništa, reče. Kako ništa, mama, nešto sigurno želiš… neku šminku, kremu, nove papuče, tako nešto. Nemoj da se trošiš na mene, Dudo, kupi nešto sebi, nešto što ti je potrebno, šta će meni šta… Kupi detetu, Vladi… Mama…? Molim… Jesi li srećna?

Pročitajte i…Duda Alapača: “Saćemo da pričamo”

Pročitajte i…Duda Alapača: Sve mi (ni)je na mestu

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu!