Duda Alapača: Parola snađi se

Ali nisam ništa dirao…, rekao je i pogledao me kao dete. Stvarno nisam.

Tata, biće da nešto jesi… Nisam, bio je uporan. Samo je nestao, odjednom. Ko? Viber. Kako to može, tako da nestane..? Može, tata, ako stisneš nešto što ne treba – nestane. Ali, ja nis… Nisi, tata. Znam da nisi. Može li da se popravi, upita. Ne znam, moraš to s Bebom da vidiš, ja se baš i ne snalazim. Jesam li baš sve obrisao? Bome, jesi, sve. I imenik…? I imenik. I slike…? I slike, tata, i poruke i sve.

Pa to ne može tako, reče. Ne može. To je pametni telefon, mora da postoji način da se to sve vrati.

Duda Alapača: Luda mi kaže pa se ne ljutim

Može biti da i postoji, tata, ali ja ti tu nisam stručnjak. Ja se i s daljinskim teško snalazim. Ne ide mi to s dugmićima. Al’ stvarno – ne ide.

Meni je sve što ima više od tri dugmeta – težak rebus. Mašina za veš, recimo – nekad se znalo, okreneš programator udesno, uključiš u struju i to je to, krene, opere, ocedi, završi. Danas – da li želite na devedeset s predpranjem ili bez predpranja, da li je čist pamuk, sintetika, vuna ili ‘’leptirić’’ (šta im znači leptirić, nikad saznati nećemo), pa onda dalje, hoćeš li program od dva sata ili sat, ili onaj brzi od tridesetidva minuta. Pa onda hoćeš li da krene prati odma ili za dva, četiri, šest ili osam sati. A kad to podesiš, onda ima i za centrifugu, na šesto, osamsto ili hiljadu obrtaja. Nikad je nisam uključila na hiljadu, skače i na šesto k’o jarac. Pa je li puna-puna, ili puna do pola? Ko još na ovu skupoću pali mašinu zbog ‘’do pola’’, ajd’ sad…? Naravno da je puna. Kad sam bila mlada, ja sam ti to sve na note – belo s belim, šareno sa šarenim, crno zna se s čim. E onda se pojaviše majice s đavoljim aplikacijama, pa ti budi pametan – crna majica a bela slova. Gledam, izvrćem onu etiketu, piše made in China. Mislim se, čim je to mejd in čajna, bolje nek’ ide na trideset, i to sa šarenim, pa ako pusti boju, neće se ništa videti. Elem, da se vratimo mi na dugmiće… Taman savladah temperaturu i osnovne komande, kad ne lezi vraže – omekšivač – volja ti sa, volja ti bez. Trpam li trpam, onako koncentrovanog, ama ne miriše ni sa ni bez, što se mene tiče, kad iznesem veš na terasu, bolje da ga nisam ni prala – unesem pedeset nijansi sive.

To ti je sve do mašine, kaže moj Vlada. Ali to nam je nova mašina, velim. I ti si je kupio, jer ti ni ona pre nje nije valjala. Možda je do praška, upita. Ama nije, pa vidiš li da kupujem ovaj skupi…? Kojim Nada pere? Koja Nada…? Ona ispod nas. Ona kad prostre svoj veš na terasu, pa to…to je harmonija, reče. Otkud znam čime pere, verovatno čime stigne. Pitaj je, reče. Kod nje miriše. E tu me već ujede za srce…! Šta ti to znači – kod nje miriše..? Šta, je li to ona sad bolja žena od mene? Ja eto, kljakava, pa ne znam ni mašinu da uključim…? Nisam to misli… Ne znam ja šta si mislio, al’ znam šta si rekao. Drugi put, ti izvoli pa se dogovaraj s mašinom – šta i kako da ti opere, ja joj više prići neću. Imaš ruke, imaš oči, čitaj etikete, eno ti i uputstvo, pa se snađi sam.

Sutradan dolazim s posla. Mašina puna, taman završila. Ne daj bože da se to prostre pre nego stignem, mislim se. Sve uvek mene sačeka. Otvorim, imam šta i da vidim. Sve liht roze. Šta si prao, Vladimire…? Beli veš, kaže. E idi da vidiš šta si uradio od belog veša. Što, samo sam… Ja… Dudo, ja nisam ništa, majke mi…. nisam ništa dirao, to se samo od sebe… Samo od sebe…? Pa neće biti da je baš samo od sebe. Može li da se popravi, upita. Da se ispere..? Ne znam stvarno, vidi ti to sam. A možeš da pitaš i komšinicu. Znaš, onu kod koje sve miriše.

Foto: Guliver/Gettyimages/privatna arhiva