Duda Alapača: Pitam za drugaricu

Dogovaramo se moja Milica i ja da pijemo kafu – pa evo već dobre dve godine. Sve danas ćemo, sutra ćemo, pa nikako. Ili ja žurim kući ili ona vodi malu u šetnju ili nas nešto treće spreči – uglavnom – nikad se dogovoriti. Elem, rešim ja i pozovem je pre neki dan. Pitam – jesi kući. Kaže – jesam. Kažem – ne mrdaj, stižem. I tako i bi. Kupim usput čokoladu za malenu, , kafu onu u kartonskom pakovanju, sok, sve kako valja i trebuje. Dođem tamo, vidim – dete poraslo. Prohodalo. Pa i progovorilo.

Piše: Duda Alapača

Pružim Milici onu kesu, vidim, ona se snebiva. Joj, Dudo, stvarno nisi trebala… Mi ti slatko i ne jedemo baš. A ni kafu ne pijem, dodade. Pa šta onda da ti donesem kad dođem u goste, upitah…? Flašu vinjaka? Ili da ti dam u parama, pa kupi sebi nešto, pokušah da se našalim. Milica se kiselo osmehnu. Ni šale nisu što su nekad bile.
Samo što sedosmo, mala se saplete o prag i pade. Nasta vriska. Milica skoči, plače dete, plače i mama. Pa šta ti je, pitam, samo se spotakla – pa šta, znaš li koliko je puta moja Beba pala, ihaaaj…? Kako pa šta? Znaš li ti da i najmanji pad može da izazove potres mozga…? Nisam znala, rekoh. Sve do malopre. Fala ti što mi proširi vidike.

Kad se nekako stišaše, mala priđe stolu i, iz nekog samo njoj znanog razloga, krenu da baca sve što je mogla da dohvati. Igračke, telefon, voće, daljinski – sve u sekundi završi na podu. Milica kleknu pored nje i stade da joj, biranim rečima i pažljivo, objašnjava kako je to ‘’no-no’’ i kako dobra devojčica ‘’ne sme tako da se ponaša’’. Mala ne trepnuvši dograbi moju čašu s vodom i sruči je pravo na tepih. Milica bez reči ustade i ode po krpu. Na taj način privlače pažnju, pojasni mi usput. U međuvremenu, mala uze daljinski i zafrljači ga na drugi kraj sobe. Mico, nemoj da bacaš stvari, obrati joj se majka a ja osetih kako mi se svaka dlaka na telu kostreši. S njima moraš jako pažljivo, šapnu Milica. Jasno, darling, rekoh. Ali to je ipak samo dete, nije nekakvo mitsko biće. Milica podiže obrvu. Uvredila sam visočanstvo, a to je ‘’no-no’’. Ogroman zid iracionalnih strahova i suprotstavljenih roditeljskih taktika stade da raste između nas.
Ćutasmo neko vreme, svaka sa svojim mislima. Ok, bi mi jasno – nema granica, nema pravila, nema autoriteta. Čega onda ima, drugovi i drugarice..?

Naše se majke nisu toliko plašile za nas. Nije se toliko mudrovalo oko tog roditeljstva. Moj otac nije morao da se nacrta svake večeri u osam nula nula da bi pomogao majci da me okupa. Ne tako davno i ja sam svoje dete kupala sama. Običnim bekutan sapunom za bebe. Jednom rukom sam držala dete, drugom tuš, sapun, peškir… Nisam se plašila da će mi ispasti u kadu. Realno, nijedna majka ne ispušta svoje dete tek tako.

Moja se majka nije plašila trudnoće, ni povratka na posao, ni jaslica. Odvajanja. Nije imala kad da misli o tome da li će boravak u grupi po mene ostaviti trajne posledice. Nije se baš bavila socijalnim aspektima mog odrastanja. Nije trčala kod lekara za svaku sitnicu. Nije dolazila u školu svakog ponedeljka i nikad joj nije palo na pamet da me ‘’zaštiti’’ od nastavnika. Nismo igrali na ‘’mrzi me profesor’’ kartu.

Prelazak iz nižih u više razrede osnovne škole nije se dovodio u pitanje niti je predstavljao prekretnicu u životu vrednu pomena.
Moja majka nikada nije bila moj lični taoc niti neko kome je dužnost da me zabavlja i učini moj boravak na planeti prijatnim. Danas eto, nije dovoljno da detinjstvo bude prijatno. Ne, detinjstvo danas mora biti nezaboravno! Nezaboravno, drugovi i drugarice! Svaki dan je povod za prava mala slavlja. Jer njima je dosadno! Od momenta dok otvore oči, pa do odlaska u krevet, uveče, decu je potrebno animirati, ugađati im na sve moguće načine, pomerati sopstvene granice, biti blag, popustljiv, nikada ne povisiti ton, ne ugroziti njihov mali integritet ni na koji način i sve u svemu – stvoriti jedan veliki, ogromni agresivni i destruktivni ego.

Naše se majke nisu plašile nas. Ni našeg plača. S treskanjem, bacakanjem i drskošću su nekako lakše i otresitije izlazile na kraj. Naše su majke pile svoje kafe natenane i odmarale kad dođu s posla. Mi smo se za to vreme igrali ispred zgrade s drugom decom. Drugom decom, drugarice i drugovi. Znalo se šta se sme a šta ne. Šta je dobro a šta ne. Vadi taj prst iz usta, ne čačkaj nos, ne pričaj sa strancima, ne uzimaj bombone od nepoznatog čike na ulici, skloni se od televizora, pokvarićeš oči, kaži dobardan, hvala, molim, ustani da baka sedne, budi dobar drug, ne sedi na hladnom betonu, pojedi sve iz tanjira i do osam budi kući. Eto tako smo nekako mi vaspitavani.

Nedoumice su se rešavale i bez gugla, uz savete drugih, iskusnijih prijateljica. Nisu postojale škole roditeljtva, ni sve te silne knjige, forumi, grupe na fejsbuku, a opet – sve se nekako znalo. Na kraju, nismo ispali ni tako loši. Današnje odrastanje liči na trku s preponama. Čak i pre nego se rodi – kljukaj se folnom kiselinom, pij vitamine, radi dabl i tripl testove…Onda – porodi se bezbolno, bez traume, budi s bebom, doji do trećeg osnovne, uvažavaj karakter, temperament, genetske predispozicije, ne dozvoli da plače, nosi ponosno k’o da je štafeta mladosti, ne ostavljaj je samu, ne gasi svetlo, napravi mesta u svom krevetu, premesti muža u dnevnu, bdij nad njom tokom celog perioda odrastanja, ne dozvoli da joj bilo šta zafali, da se oseti ugroženo, zapostavljeno, poštuj njeno malo Ja, uvažavaj njene potrebe, preispituj se, donosi ispravne odluke, preuzmi svu odgovornost, na zasluge zaboravi, zaštiti je od sunca, zračenja, zagađenog vazduha, česmovače, izduvnih gasova, urokljivih očiju, retrogradnog Merkura, zasićenih masti i slobodnih radikala. Čisti oko zgrade, recikliraj plastiku, kupuj organsko, sadi drveće, jer – naša deca zaslužuju bolju planetu. Ok, a šta ako ta naša planeta zaslužuje bolju decu? Mislim, pitam za drugaricu.

Gde ćeš, upita Milica, pa nema ni sat kako si došla… Žurim, rekoh. Pa dođi nam još neki put, važi..? Važi, a možete i vi kod nas. Mada, moram da te upozorim – naša kuća je puna prašine, grinja, oštrih ivica, visokih pragova i običnih, plišanih ne-edukativnih igračaka. Milica zbunjeno trepnu. Još jedan pokušaj da budem duhovita propade. Šala mala, rekoh. Izvini, moram da…znaš, promaja…, reče Milica i brže bolje zatvori vrata za mnom. Ostadoh sama u mraku. A lifta nigde, drugovi i drugarice.

Duda Alapača: Ali tata spava