Duda Alapača: Pola sedam je…

• Ustani, kaže mi. Skuvao sam kafu.

• Neka si, mumlam i okrećem se na drugu stranu.

• Pola sedam je, čujem ga kako dobacuje iz kuhinje.

Piše: Duda Alapača

Nešto priča. On uvek nešto priča ujutru. O svemu. O komšiji koji nije pomerio punta s parkinga pet meseci, o babi sa sedmog, koja mu se juče po prvi put za šest godina javila u prolazu, o voditelju jutarnjeg programa s govornom manom, mi smo jedina zemlja u kojoj možeš da radiš posao spikera a da te pri tom pola nacije ne razume, govori. Dodaje o tome kako preskupo plaćamo pretplatu da bi smo na kraju gledali gluposti… Da li uopšte zna da ga ne slušam, da li zna da nisam u stanju da razmišljam, još manje govorim ili donesem nekakav smisleni zaključak? Da li zna da agregat u mom mozgu ne počinje da vergla pre devet i to samo nakon sat vremena ćutanja i dve do dve i po jake kafe..?

• Pola sedam je, ponavlja.

Pola sedam je bilo pre deset minuta, pomislim.

• Nisi se pomakla noćas, govori. – Kako si sinoć legla, tako si se jutros probudila. Baš se vidi da si umorna… Sve sam gledao dal’ dišeš…. Mogli smo u Vrdnik, sad za neki dan, predlaže.

Hvata me na foru, samo da me natera da govorim. Razmišljam o Vrdniku, o onoj terasi u šumi. O bosim nogama na verandi, o vatri u kaminu uveče, jer noći su tamo čak i u maju hladne, razmišljam o fruškogorskim vinima i brdima i manastirima i onim uskim sokacima, kućama s kibic fensterima kao stvorenim za ljubakanje, čak i nas izanđalih bračnih parova, o svemu ja to tako razmišljam – ali da progovorim – ne mogu.

• I šta misliš, neumoran je. Irig, Karlovci, Vrdnik…? Može…?

Mumlam nešto nalik na m-h.

• Sale kupio vikendicu za sedam hiljada evra. Deset kilometara od centra grada, dodaje. Zemlja nikada nije bila ovako jeftina. Daju ljudi kuće budzašto… Hoćemo ti i ja jednog dana kad ostarimo da imamo tako neku vikendicu, nadvija se nad mene.

M-h, klimam glavom. Moj mozak se protivi: ’’nećemo. Jer ti i ja nećemo da ostarimo. Ok, ti možda hoćeš, ali ja ne. I radije bih se ubila nego da me za trideset, četrdeset, pedeset godina, svakog jutra, od sad pa do kraja života, budiš tako navijen i sav veseo.’’ Mrzim ljude koji uvek mogu da pričaju. Mrzim vesele. Mrzim razdragane. Mrzim pola sedam. Mrzim njega koji je u stanju da me voli čak u u pola sedam ujutro. I pre pola sedam. Sve mrzim, eto.

• Deset do sedam je, govori i ja zarivam glavu u jastuk od muke. – Ako sad ne ustaneš, stvarno ćeš zakasniti…. E, a vidi kakav je dan napolju… – saopštava mi dok diže roletne. Želim da me nema! Momentalno! Kako je moguće da sam se udala za nekog ko uživa u zracima sunca? Koji ujutro otvara prozore? Koji nedeljom usisava…Koji je oličenje svega dobrog i lepog i čestitog na ovom svetu, ali… sedam je sati, halo… ne mogu ja to… navuci te zavese, bar dok ne ustanem….

• Šta si ti, neko mitsko biće, a…? – pokušava da me nasmeje.

• E, ajde otkači se od mene, važi…? – otresam ga i zaključavam se u kupatilo. Nema potrebe da se zaključavam, nemam ja ništa što on već nije video, ali – eto – zaključavam se, da još malo oćulim, odsedim tako sama, pogledam se u ono ogledalo, stvarno si smradina – tako da kažem sama sebi, zbog onog ’’ajde otkači se od mene’’…. Nije mislio ništa loše. Nije on kriv što je sedam…

• Sedam i deset je, pa ti vidi. – cvrkuće kroz vrata.

Izlazim. Kosa vezana u rep je maksimum koji sam spremna danas da pružim. Pruža mi šolju s kafom. Odmahujem rukom. Ohladila se, kažem. Nije, skuvao sam ti drugu.

Skuvao mi je drugu… Ja njemu retko kad skuvam i tu prvu, a on… on je skuvao drugu. I skuvao bi i treću, petu, osmu…. Meni. MENI…?!

Gura mi šolju u ruke. – Imaš još deset minuta – kaže. Jesi li završila u kupatilu? Klimam glavom. Idem sad ja – kaže. Super, pomislim. Taman ću na miru….

• E, a ona vikendica, što je Sale uzeo… znaš šta su našli kad su raskopali podrum…? Bunar…! Bunar na sred kuće…! Star bog te pita koliko… I eto, sad imaju i pijaću vodu u kući. Znaš ti koliko to vredi u današnje vreme…? Voda na placu….Koliko ti plaćaš onu tvoju vodu…? Četrdeset dinara flaša – minimum… pa sad ti vidi… četrdeset dinara dnevno, pa puta trideset, pa puta dvanaest, pa puta…

• Odrobijaću te ako ne zavežeš…- govorim.

• Šta kažeš…?

• Četrnaest hiljada i četiri stotine dinara godišnje. To kažem.

• Pa puta pet godina… ili deset…. Pa ti vidi…

• Možda me puste i ranije, zbog dobrog vladanja…

• A pazi, to je samo pod uslovom da pijemo litar dnevno. A kamo voda za kuvanje, pa za kupanje, pa zalivanje bašte, pa pranje veša…

• A možda me čak proglase i neuračunljivom…

• Šta si rekla…? Ništa te ne čujem…!