Duda Alapača: Prezervacija i ostale boljke

Znam da si gladna, reče Milanka i stavi pred mene tri punjene paprike. Od priloga – pire, ćufte, pohovane tikvice od juče, dva parčeta hleba, štrudla s orasima i domaći sok od zove.
Makni mi to, mama, života ti, da ne gledam.
Što, začudi se majka.
Imam nekakvu insulinsku rezistenciju.
Šta ti je to, dete drago..?
Ne znam ni ja, nešto mi insulin nije kako valja.
Pa jel’ to šećer, upita Milanka i odma stade da uvrće onu krpu kuhinjsku među prstima.
Nije, majka, nije šećer, al’ samo što nije. To ti je otprilike nešto kao pred-dijabetes. Ako sad ne poradim na tome, šećer je sledeći na redu.
I ko ti je to rek’o…?
Doktorka, velim.
Opšte prakse ili…?
Bome, mama, nije opšte prakse, nego endokrinolog, specijalista. (Moja majka inače ne veruje u lekare opšte prakse).
Ne znam, reče ona. Vi danas imate sve neke nove bolesti, deco. Toga nije bilo u moje vreme…
Bilo je, mama…
Ma nije, skoči ona. Ceo vek sam proživela i niko mi nikad ne reče za tu tvoju prezervaciju.
Rezistenciju, mama…
Dobro, šta god, ne ispravljaj me sad, znaš šta sam htela da kažem… Otkud vama, deco, tolike boleštine…? Kad sam ja bila mlada, znalo se brate mili od čega živ čovek može bolovati. Ako se umara, il’ ne oseća dobro – il’ je srce il’ je daleko bilo, rak. Ako puno jede, onda šećer, ako pije, jetra i to ti je to. Mi smo imali neke uobičajene, opštenarodne bolesti i nije se puno mudrovalo. Lekar opšte prakse je mogao da ti da dijagnozu. A sad, dok te ne metnu u onaj sulundar (magnetna rezonanca, prim.aut ), niko ne zna šta ti je. A sve to samo da narodu uzmu pare, ja da ti kažem… I ništa ti oni ne znaju, nego samo pišu upute, šetaju te od jednog do drugog. Kad ne znaju šta je, lepo ti kažu da ti je sve to na nervnoj bazi, proglase te ludim na pravdi boga, pa ti onda vidi šta ćeš i kud ćeš. Pa jel’ se sećaš onog čika Steve, sa sedmog, onog što je svaki dan prao kola…? Zdrav, prav, predav’o fizičko u školi, nikad nije pušio, nije pio, ama bio čovek k’o od brega odvaljen, snažan, jak… i samo ga jednog dana zaboleo stomak, pa boli dan, dva, nedelju, ode, šta će, kod lekara. Kažu, ajte vi Stevo kući, malo dvopeka i čaja i sve će biti dobro. On, šta će siroma, vrati se kući, nedelju dana ništa osim dvopeka okušao nije, al’ ono boli pa boli. Opet Stevo knjižicu u ruke pa u dom zdravlja. Da se niste štagod nasekirali, pita ga doktorka. Nisam, kaže Steva. Hoće to na nervnoj bazi, kaže ona i prepiše mu nešto za smirenje. Kao, sve iz glave ide. I znaš šta se desilo…?
Šta, mama…?

Umro! Posle pet dana! U sred noći mu pozli, Nada njegova zovne hitnu, oteraju ga u bolnicu, odma’ u operacionu salu, otvorili, zatvorili i gotovo. Ko da ga nikad bilo nije. A ne umire se na nervnoj bazi, Dudo draga… I zato, ne slušaj ti mnogo te tvoje, nego pamet u glavu. Valjda ti sebe poznaješ bolje neg’ ta doktorka što te jednom u životu videla…?
Znam, mama, ali ovo nije bilo “na gledanje“, uradili su mi testove, laboratoriju…
Kakva ti je krvna slika, prekide me Milanka.
Dobra je. Odlična.
Gvožđe?
U granicama normale, rekoh.
Pa, eto! Vidiš. Čovek kad kopni i kad nešto nije dobro, odma’ se na krvnoj slici pokaže. Da ti je nešto, sačuvaj bože, opasno i ozbiljno – ne bi ti gvožđa imala mrve jedne. Slušaj ti svoju majku šta ti kaže. Nisam ja te njihove škole učila, al’ znam kad je neko bolestan, čovek se nekako promeni, izgubi boju u licu, oči upadnu… de, isplazi jezik… eto, vidiš, roze, taman kako treba… Ništa tebi ne fali, ja da ti kažem… Ne moraš biti naučnik pa da znaš… Spavaš li…?
Spavam, mama, spavam kao klada.
Pa naravno da spavaš, kad si zdrava. Bolestan čovek se povazdan prevrće, neće san na oči, sve ga nešto boli, žiga, probada, pa trči u vece po celu noć, pa ustani da piješ vode… Ti si, Dudo moja, kao dren. A nema ti boljeg doktora od mene.
Ni boljeg leka od paprika, rekoh.

Tako je, složi se Milanka. Pa nećeš valjda na onim tvojim travčicama da živiš…? Da bi radio, čoveku treba snaga, a da bi imao snage, mora i da jede. Ali stvarno da jede. Pa šta misliš ti, šta su naši stari jeli kad pođu na njivu…? Nisu sigurno brali maslačke usput, nego, brate, luka, slanine, hleba i to beloga, a ne one tvoje “trulekse“…
Nisu to truleksi, mama, to je ekspandirani pririnač.

Dudo, prekide me majka, ono što ne umem da izgovorim, ja ne umem ni da jedem. I ne bi ni ti trebala, ako si pametna. Mnogo ste vi, deco, iskomplikovali taj vaš život. Jedete što se nikada nije jelo, pa onda i bolujete od čega se nikada nije bolovalo. Čuj – pred-dijabetes…? Il’ imaš šećer, il’ nemaš. Nema pre, nema posle. Nego ne znaju više šta bi od sebe, pa izmišljaju. Kaže Lenka pre neki dan… znaš onu Lenku što je živela blizu nas dok se nisu odselili…? E, Lenkina kćerka Maca, sećaš se Mace, išle ste na klizanje skupa… e Maca ti je neka velika čivija, radi za Nemce, dan i noć na poslu, jeste da ima platu, ali ne savija se u kući… i sretnem ti ja nju, pitam kako je kod kuće, kako su svi… kaže – ah, kako, moja Milanka, nismo nikako otkako nam se Maca razbolela. Juuuu, ja odma’ pomislim da nije ono najgore, malo malo pa čuješ, il’ su jajnici il’ na dojkama… evo…vidi…sva sam se naježila dok ti pričam… kaže, ma nije to, Mico, nego je sagorela. Na šta, pitam, jel’ vrela voda, zejtin, šta je…? Kaže, sagorela na poslu. Od struje..?

Nije, nije od struje, nego od posla. Puno radila pa pregorela, sagorela, ima, veli i sindrom za to… kad puno radiš, pa više ne možeš. Idi, mislim se, draga Lenka, pa nije čovek sijalica pa da pregori..?! Ne može to tek tako. Radili smo i mi pa nismo sagorevali… Umoriš se na poslu, dođeš kući, legneš, odmoriš pa sutra sve ispočetka. Ako baš ne pomaže, pošalju te dve nedelje u banju, mažeš se onim blatom i posle toga k’o nov. Sramota je bilo i reći da si umoran… Pa boli li je šta, upitam. Srce, pluća…? Ne, kaže. Ništa je ne boli, al’ samo spava, po ceo dan. Rekli joj da je na nervnoj bazi. Jašta, kad ne znaju šta bi drugo. Nego, ako je pametna, da batali malo taj posao, da se uda, rodi dete, a ne vazdan u onoj kancelariji… pa znaš li da im se prozori ne otvaraju, kako čovek da se ne razboli kad im samo upumpavaju jedan te isti vazduh… Kome se ne bi prispavalo..? A ti… gde ćeš ti…? Nisi ni okusila paprike…!
Moram da idem, mama, žurim…

Ih, ti stalno žuriš. Ništa, spakovaću ti pa ponesi. Al’ nemoj da zafrljačiš u prvi kontejner, zvaću Bebu da pitam dal’ si pojela, kazaće ona meni…
Poješću, Milanka, stvarno ću pojesti.
I ne brini za tu tvoju prezervaciju.
Rezistenciju, mama.
Dobro, šta god… al’ nemoj da brineš, nećeš, jel’ da, obećaj majci svojoj, jedinoj…
Obećavam, mama.
I javi se kad stigneš, molim te. Znaš da brinem, noć je.