Duda Alapača: Primarno sekundarni kvar

Možda je špula, reče tata i čučnu kraj mašine. A može biti i hidrostat.
Jel’ to mnogo strašno, upitah.
Nije, ima na buvljaku da se uzme za dvesta dinara. Al’ moram da je otvorim. Daj mi cvikcangle.
Šta…?
Cvik… gde onom tvom stoji alat u kući?
Nemamo mi alat, tata. Ja i eksere zakucavam tučkom za meso.
E, našla si muža, svaka ti čast… – reče tata i ustade, sve se pridržavajući za mašinu.
Ček’ da ti pomognem. – rekoh i uhvatih ga pod mišku.

Mogu ja sam, brecnu se. Nego, deder, pristavi tu vodu, ako ti ne naplaćujem ruke, mogu valjda kafu da popijem k’o čovek.
Ne daj mu rakiju ni za živu glavu, reče Milanka dok sam joj se jadala preko telefona. Lekar mu strogo zabranio. I alkohol i slano i masno i sve. Zato i jeste živčan, samo što ne ujeda. Nije to isti čovek, moja Dudo. Otkako je otiš’o u penziju, malo-malo pa se nešto breca, pa ga sve nešto boli, ja kažem, ako te boli, idi pregledaj se, al’ neće. Kaže – naći će mu nešto. Pa, mislim se, i vreme je da ti nađu nešto, ne možeš ceo život biti zdrav… Nekad je iš’o na pecanje, meni taman dobro dođe, mozak odmorim kad ga nema, odgledam seriju na miru, a sad više ni to… Kaže, bole ga leđa kad sedi. Mora više da šeta, da se kreće, rekoh.

Neće, od šetnje ga bole noge. Al’ nije to, Dudo draga, ni od leđa, ni od nogu. Sve ti je to njemu iz glave. Umislio svašta, a dao Bog, vremena ima koliko hoćeš pa po ceo dan samo mudruje. Ne radi ništa po cele dane. I dohvatio se onog nesrećnog interneta, pa veruje sve što pročita. Pije želatin. Što će mu to, upitah. Pa šta znam, pročit’o tamo da je to dobro za zglobove. Ja mu skuvala supu od onih šupljih kostiju, kažem mu, ne treba ti bolji želatin od ovoga, al’ on ni da čuje. Kaže, zna internet bolje. Budiboksnama, otkad je sveta i veka, znalo se kako se zglobovi leče, supom od kostiju i pihtijama, a on uzjahao na onaj kupovni. I sodu bikarbonu pije svako jutro. Soda nije zdrava, rekoh. Ima aluminijuma. Znam, Dudo, al’ ajd’ ti njemu to dokaži… Ne vredi… Znaš, čovek kad dođe u neke godine – postane ili najbolja ili najgora verzija sebe. Bogu hvala, ja se još ne dam. Jel’ tako da se ne dam…? Ne daš se, mama… Dudooooo – dreknu ćale iz kupatila. Hoće li ta kafa…? Idem, mama, pa se čujemo kasnije. Dobro, reče mama, i… rakiju, nipošto ne daji, čuješ šta sam ti rekla…?

Našao sam primarni kvar, reče tata. Pumpa ti je zaribala. Zaglavila ti se neka šnala, izvadio sam. I crevo ono što ide iz bubnja, i to sam očistio. Žica iz brushaltera ti se zakačila za doboš, što mu dođe sekundarni kvar. I puna ti je mašina kamenca, samo da znaš, to je sve od vode. Ne valja nam voda ništa, Dudo. Ja svako jutro po kašičicu sode bikarbone razmutim pa popijem. Šta misliš ti, da mi nismo puni kamenca…?

A kako te noge služe, upitah. Odlično, reče on i kucnu o sto. Otkako pijem želatin, ništa me ne boli. A lekari, šta kažu…? Šta ima da kažu, frknu tata. Kad ne znaju gde je primarni kvar, kažu da je na nervnoj bazi. Iz glave. Nemaju pojma, ja da ti kažem. Kako mene mogu na nervnoj bazi da bole noge? Ja nisam učio škole, al’ ako mašina prima vodu a doboš ne vrti, nije do vode, do motora je. Pa jel’ tako il’ nije…?

Ne znam, tata. Ali Lujza Hej kaže da bolovi u nogama dolaze kad čovek ima strah od budućnosti, kad želi da ostane tu gde jeste i da ne ide dalje. Dudo, ja imam dobrih godina, i nemam neku blistavu budućnost, ako ćemo pravo. Tata, nemoj tako… A kako..? Zna se šta me čeka. Šta te čeka, rekoh već dobro “načeta“. Pa neću sigurno fakultet da upisujem, reče tata i srknu kafu.
Nećeš, pomislih, fakultet nećeš. Al’ nečim da se baviš i zanimaš – to moraš, tata. Dokon mozak je đavolja rabota. Za jedno prepodne, stotinu nevolja smisli. A da se zanimaš malo nekim sportom, predložih, onako, kao usput.

Gledam utakmice, računa li se to, upita tata. Ne računa. Mislila sam da kreneš da se baviš malo nečim… Tata odmahnu rukom. Nisam ti ja više za to, Dudo… A ti bi mogla da mi suneš jednu ljutu, al’ da ne pričaš onoj tvojoj majci. Ja joj neću pričati, al’ namirisaće te Milanka, znaš kakva je… Neće, reče tata, izvetriće dok dođem do kuće. A i daćeš mi ti onu tvoju žvaku, onu ljutu, kako se zove… Orbid… Nije, tata, Orbid, krenuh da ga ispravim. On me pogleda iskosa. Znaš ti na šta ja mislim, reče, nema potrebe da me ispravljaš. Nema potrebe, rekoh i zamislih se. On mora nešto da radi. Nečim da se bavi. Mora da BUDE koristan. Mora da MISLI da je koristan. A ja moram podhitno da ga zaposlim.

Pa kažem ti ja. – reče Milanka. – Po ceo dan ne radi ništa, samo izmišlja boleštine, skreće pažnju na sebe… A zamisli da i ja sad počnem da se prenemažem, pa gde bi nam kraj bio…? Ček’… mislim da je ušao, prošaputa. Jeste, zaboravila sam da zaključam… Stigao si…? Kad pre…? Evo, baš pričam s Dudom… Ne znam, evo hoće da te čuje časkom… Evo ti, tata, Dudo… Jel’ radi mašina, upita. Radi, tata. Al’ imam drugi problem…

Zamisli, samo što si otišao, procureo nam bojler, Vlada misli da je ventil primarni kvar, al’ ne smemo mi to ništa da čačkamo bez tebe, ti si majstor ipak… Možeš da dođeš sutra da nam to pogledaš, molim te…? I pegla nešto smrducka kad je uključim, sve me strah, zapaliće se… I Gaga moja ima neku mašinu za šivenje, ako može da ti donese da pogledaš, jedan dan, nešto joj mrsi donji konac… I ponesi one tvoje cvik, kako se već zovu.. ma, znaš na šta mislim.