Duda Alapača: Ptica na žici

Bilo je pola devet. Laku noć, rekla sam i poljubila ga. Gde ćeš…? Idem da spavam. Već..? Pa nema ni… – rekao je i pogledao na sat. Znam. Umorna sam. Kao pas. Kao tri psa. Molim te, ti prostri veš kad završi mašina, hoćeš…? Kad završi, upaliće se ono zeleno svetlo, ali moraš da je pustiš dva minuta, pa tek onda da otvoriš, nemoj na silu da trgaš ručicu, polomićeš… Pogledao me zbunjeno. Kako ću..? Vladimire, samo izvadi, tresni dvatriput i stavi na žicu! Nisam ti tražila da sortiraš nuklearni otpad, nije to neka nauka. Umorna sam, ponovila sam. Gde ti je mladost, Dudo, upitao je. Ne znam.

Ne znam gde mi je mladost. Gazim četrdeset i treću i nemam pojma gde mi je mladost. Ne bih je našla ni svećom da je tražim. Svakog dana ustajem u šest ujutro, umornija nego prethodne noći. Prva misao, prva svesna misao – čim otvorim oči – mi je da ću se zakucati u krevet čim dođem s posla. Svakog jutra to kažem.

A onda odem na posao. I radim ceo dan. Pa izađem s posla. I svratim u radnju. Kad uđem u kuću, već je pola sedam. Večeras ću leći ranije, obećam sebi. A onda stavim pile u rernu. Ješćemo ga hladnog, sutra. Od belog mesa koje niko i ne pipne, napraviću imitaciju ruske salate. Bez šargarepe. Barena šargarepa sadrži ugljene hidrate. Ugljeni hidrati imaju lošu reputaciju kod nas od četrdeset plus. Dižu insulin, a visok insulin nije dobar. Sve sam pročitala, znam više od kakvog endokrinologa. Znam sve i jedan način da dignem energiju, a nemam snage da obučem pižamu. Spavam u čemu stignem, uglavnom. Odlažem sve što je moguće odložiti. Odlaske u goste, posete istih, tržne centre zaobilazim u širokom luku, u bioskopu sam poslednji put bila… ne smem da kažem. Prosečan izlazak u grad – odbolujem. Sa setom pamtim vremena kada se s posla odlazilo u kafanu a iz kafane ponovo na posao. Sad je i odlazak na kafu – poduhvat ravan usponu na Everest. Potrebne su mi kondicione pripreme i kiseonik u bocama.

Krenula sam na vežbe pre mesec dana. Meda, trener, čovek-stena od svojih šezdeset i kusur koji trči sve i jedan maraton, pravio se da me poznaje. Morala sam da se potrudim da mu objasnim zašto me godinu i po dana nije bilo. Na prvom treningu sam povraćala, bukvalno. Ženice koje mogu majke da mi budu, savijale su se na strunjačama kao perece. Ja nisam mogla da sastavim ni pet trbušnjaka. Obećala sam sebi da ću istrajati. I jesam. Mesec i po dana. So far, so good, što bi rekli Ameri.

Lift juče nije radio. Ispustila sam dušu do trećeg, došlo mi da sednem na one stepenice i da plačem. Toliko o kondiciji. I o mladosti.

Od čega si TI umorna, pita me mama. Da su mi sad tvoje godine… Ne znam, ponavljam. Ne znam od čega sam umorna – ali umorna sam. Istina – ne kopam, ali, mama, ne razumeš ti to… Vreme je opako. Nemilosrdno… Imam posao, pravi posao. Šta, brecnu se Milanka. I ja sam imala posao, nekad, reče. Jesi mama, ali si mi pričala kako si nosila hekleraj na posao. Zavesu za dnevnu sobu si ištrikala u kancelariji. Kad nema direktora, išle ste da se fenirate. Ovo danas – ovo je drugačije. Danas se stvarno radi. Nabili smo sami sebi tempo, pa ko duže izdrži. Radiš na poslu, pa onda dođeš kući i umesto da digneš sve četiri uvis, nastaviš da radiš. Dok skuvaš nešto, dok ubaciš veš u mašinu, dok prostreš – eto ti ponoći. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. Al’ dobro, večeras ima da se naspavam, rekoh sebi. Sutra će biti bolje.

Bilo je pola deset. Ležala sam u krevetu i zurila u plafon. Vlada je promolio glavu kroz vrata. Samo da vidim je l’ spavaš, rekao je. Ne spavam. Što..? Ne znam, ne mogu. Je l’ mašina završila, upitala sam. Ne znam, trepće nešto. Šta trepće, zaboga..?! Otkud znam, ono crveno blinka. Šta si pritisnuo…? Niš… Gde ćeš…? Pa ne moraš da ustaješ, ja ću… ti spa… Dudo, mislim, stvarno nisam ništa dirao, sama je stala… Pusti me, ja ću, ti idi, lezi… Skloni se, Vladimire, čuješ…? Ja ću… stani, nemoj na silu, ne vuci, ne trg…! Nije još završila, rekoh. Ništa, ja ću da uključim ispiranje i idem da legnem. Kad zablinka… Znam, prekide me. Kad zablinka – dvaput tresnem i raširim. Laku noć. Laku noć.

Bilo je pola jedanaest. Ležala sam u krevetu i zurila u plafon. Vlada je promolio glavu kroz vrata. Ne spavam, rekla sam. Gde nam je žica za sušenje…?