Duda Alapača: „Saćemo da pričamo“

Iskreno, nedeljama već ne mogu da se sastavim, sve teže se budim ujutro, po ceo dan vučem se k’o klada, jedva s noge na nogu, još me, da zlo bude veče juče sastavi neka luda glavobolja, da sam tačno mislila – nema mi spasa. Popijem jednu tabletu, ono samo malo popusti, kol’ko da progledam na oči, kad nakon sat vremena – eto ti je ponovo. Što reče moja Milanka – boli me kora malog i velikog mozga. Glavobolja, najgore vrste, ona od koje ti trne i kosa i koža i trepavice i sve. Piješ li magnezijum, pita me Makica moja, na poslu. Ma ne pijem, kažem. Moraš malo, magnezijum je dobar.

Autorka teksta: Duda Alapača

A ima i nešto bolje, ne mogu da se setim kako se zove, nešto na bazi žen šena, pila sam ti ja to kad sam spremala ispite. Popijem uveče, sednem, učim celu noć i ujutro u pet još i prozore operem, svu kuću sredim. Čista energija. Pa što ne kažeš, mislim se, gde ima da se kupi, ne pitam šta košta! Ne moram baš da perem te prozore u pet ujutro, al’ da u sedam stanem na noge, pa opet je dobro.

I tako, krenuh ja po apotekama, jedva ga u trećoj nađoh. Nudili oni meni razne druge stvari, te zamena za ovo, znamena za ono, al’ ne – mislim se, ja hoću baš ono od čega je Makica prozore prala. Il’ to, il’ nijedno. Ihaj, dođem kući, pa odma’ jednu zgutam. Reko’ ima sad da poletim, eto. Gledam se u ogledalo, pa jes’ bogati, tačno se vidi – druga žena, nekako vedrija, poletnija… A nema ni pola deset. Brže bolje, okrenem Gagu da joj ispričam kakvu sam čudesnu medecinu našla. Ona me sluša, a tačno mogu da zamislim kako mi tamo, s druge strane, prevrće očima. Ne veruje Gaga moja u te stvari.

To je sve placebo, kaže. Autosugestija. Ne možeš popiti nešto i da te pukne u roku od pola sata. Treba vremena dok sve to prođe kroz krvotok. Čista sugestija, kad ti kažem, ponovi. Mi smo godinama babi davali natren kad se nešto nasekira, i sve joj govorili da su tablete za smirenje. I da vidiš kako je baba spavala od natrena, po celu noć, kao beba. Kad čovek hoće da veruje u nešto, on veruje. Kad neće, džaba mu sva medicina. Dobro, rekoh, ako je to sve sugestija, neka je, ja znam da sam već drugu mašinu veša oprala i da je večera gotova, da je deset sati i da mi se, gle čuda, nimalo ne spava. A juče u ovo doba sam samo gledala kako da se katapultiram u krevet.

Ja odo’… – reče moj muž nešto pre jedanaest. Gde ćeš? Da spavam, živ nisam, ustajem u šest. Ajooooj, a ja mislila da pričamo… O čemu? Ni o čemu, ’nako. Dugo nismo. Možemo li sutra da pričamo…? – upita on i zevnu. Možemo. Jel’ nećeš dugo…? Ma samo da ispeglam još ovo i dolazim.
I tako, u neka doba, odem i ja u krevet za njim, šta ću. Al’ oči k’o fildžani, ne moš zaspati, sile nema. Pogledam na sat – pola jedan.

Crna Dubravka, mislim se, spavaj, valja ti ustati ujutro. Zatvorim oči, žmurim, ne mrdam – ma jok, nema šanse. Vlada hrče li hrče. Pa jeste, mislim se, piše lepo tamo na kutiji – po jedna ujutro. Ne uveče, Dudo, ne uveče. Drmnem Vladu, neće li se i on probuditi kad već ni ja ne spavam. Šta ti je, promrmlja. Ajd’ da pričamo, kažem. Ti nisi normalna. Dobro, ne moramo da pričamo…

Ajde da samo sedimo. ’Nako. U mraku. On se uzdiže u krevetu. Gde ćeš sad, upitah. Glava me boli, reče i krenu da ustaje. Stani, skočih. Neka, ne ustaj, ja ću da ti donesem, imam mnogo dobar lek, ima da te prođe ko rukom… evo, zini, rekoh i gurnuh mu onu jednu Makicinu medecinu u usta. E tako… popij vode… još… Jesi popio…? On klimnu glavom. Jel’ ti bolje? Jeste…? E, baš lepo. Saćemo da pričamo.

Pročitajte i…Duda Alapača: Sve mi (ni)je na mestu

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu!