Duda Alapača: Šalter Sreća

Sećaš se Kaće iz srednje škole, upita me Gaga pre neki dan. Kaće što je bila puna k’o brod, išla u neparnu smenu, ćale je dovozio onim nekim džipom…? E, baš te Kaće, potvrdi Gaga. Dobro i  šta s njom, upitah. Ne bi verovala gde sam je srela… Odem ja juče da uzmem za ćaleta neki uput, i znaš kako je ono kod nas u domu zdravlja, opšta praksa na trećem, na drugom ginekologija, zubar… Skrati, Dragana, žurim kući, prekidoh je. Na psihijatriji, u prizemlju, reče Gaga ne stigavši ni da se pošteno uvredi. Stanem ja tu, šta ću, poznala me, javim se, pitam “kako si, Kale“, kaže – pukla sam. Znaš, treba hrabrosti da nekom koga nisi video dvadeset i kusur godina, kažeš – pukla sam. Znači – dotle došlo, upitah. Dotle, reče Gaga i zamisli se.

Autor teksta: Duda Alapača

Zamislih se i ja. Kaća je uvek bila  sve naj. Najlepša. Najzgodnija. Imala para – ne zna se. I škola joj dobro išla, ocene su valjda bile jedina stvar na svetu koju nije morala da kupi. A i dečka je imala, sećam se, nekog buržuja, malo malo pa eto ti ga pred školu s parfemom, poklonom, bombonjerom… Skoro da i dan danas mogu da osetim miris Amariža u nozdrvama, kad Kaća prođe hodnikom. Nismo bile u fazonu da joj zavidimo, svako se snalazio kako je znao i umeo. Nama za razliku od Kaće, nisu proricali sjajnu budućnost. Za Kaću se znalo – matura, fakultet, situiran muž, karijera, kinta.

I sva je prilika da je tako nekako i bilo. Kaća je u roku završila fakultet s prosekom devet, još se ni mastilo na indeksu nije osušilo – već je postala nekakav direktorčić za nešto u nekoj banci. Dve godine kasnije se udala za mlađanog ali perspektivnog stažistu kardiologa. Na poslu je napredovala gotovo po službenoj dužnosti. Kupili su stan u centru. Sto i kusur kvadrata. Dečije sobe zvrjale su prazne. Ni veze ni dobra volja ni terapije nisu pomagale. Tri puta je išla na vantelesnu. Iz četvrtog je uspelo. Blizanci. Dečak i devojčica.  Konačno je mogla da odahne. S trideset godina, mogla je mirne duše da  kaže da je srećna. Onako baš ful srećna. Deca su rasla. Usledila su letovanja, zimovanja, školice stranih jezika, skupe dadilje, kućne pomoćnice, savetnici za ishranu, lični treneri, seminari, putovanja. Brz tempo, ali zar može drugačije..? Ne može, mislila je Kaća, odvajajući sa strane stvari koje su deca prerasla. Daće ih Gini, ovoj ženi što dolazi da čisti, ona ima unuke, dobro će joj doći. Muž je došao kasno. Nikad nisi tu, rekla je. Radim, odgovorio je i ugasio svetlo. Sutradan joj je kupio sat. Skup ručni sat za koji je znao da joj se dopada. Nije rekla ništa, samo je odložila kutujicu u natkasnu pored kreveta. Više nije umela da se raduje poklonu, mužu, prvom snegu, zalasku sunca, ničemu, čak ni deci kada bi joj se po dolasku kući, već u predsoblju obmotali oko nogu. Mamu boli glava, govorili su i ostavljali je da spava. Kardiolog je uzeo neplaćeno da bi bio s njom. Smetaš mi, hoću da budem sama, rekla bi i zatvarala se u sobu. Sve više je bivala sama. Sve više je bivala prazna. Jer, Kaća je imala sve osim one preko potrebne sitnice koja život opredeljuje na jednu ili drugu stranu. Kaća nije imala talenat za sreću i nije znala šta bi s njom.  Završila je na psihijatriji doma zdravlja, s dijagnozom depresije. U prevodu, Kaća je pukla.

S druge strane, postoje ljudi koji se rađaju s tapijom na sreću, ljudi koji je se ne odriču, ma šta da se dogodi. Ljudi čija je čaša uvek do pola puna. Zahvalni ljudi. Oni koji ne čekaju da sreća dođe izvana. Jer nije, zaboga, sreća nekakva matora bogata tetka iz inostranstva, pa da se viđa jednom godišnje.  Nije šalter pa da uzmeš broj, sedneš i čekaš da te prozovu. Sreća je tu. Svaki dan. Danas. Evo upravo sad. Tu. Živa sam. Tu sam. A zdravlje? Pa, tu je. Dete..? Tu. Muž..? I on je tu negde.  Karijera, kinta..? Ma, sve na svom mestu. Može li bolje? Uvek. Ali ako i ne bude, opet je dobro. Moja je sreća tu gde sam ja. Moja je trava najzelenija. I moje je mesto baš tu. Ne tamo na nekom trećem spratu. I svakako ne u onom prizemlju. Živeli…!

Pročitajte i…Duda Alapača: Drugo levo