Duda Alapača: Sasvim ograničena
Bila je u kupatilu već dobrih pola sata, kada sam u istoriji pretrage naletela na “kako ukloniti pege“. Bebo, kucnula sam joj. Šta radiš, mila? Ništa, mama… – rekla je. Sigurno…? Sto posto, mama… – zacvrkutala je, što je bio dovoljan znak da uđem bez kucanja. Poskočila je i sakrila ruke iza leđa. Mama, samo sam… – zamucala je i sakrila ruke iza leđa. Šta kriješ…? – upitala sam. Ništa, mama, stvarno ništa… Dobro, rekla sam i sela na rub kade. Obrazi su joj bili crveni i samo nas je trenutak delio od bujice suza, tako tipičnih za poslednje vreme.
Pubertet, govorili su mi. Krenulo je, čuvaj se, nabavi literaturu, naoružaj se živcima – pljuštali su saveti. Šesti je razred… Krenuće da se šminka. Da brije noge. Da se čudno ponaša. Postaće drska. Bezobrazna. Aljkava. Popustiće u školi… Niko me nije upozorio da će šestprocentnim hidrogenom pokušati da skine pege s lica. I to samo zato što joj je neki sedmak na malom odmoru rekao da je ružna. Ružna…? Ti, ružna..?! Kako je to mogao da ti kaže…? Ne znam, mama…rekao je. Da sam ružna i pegava. Mama… hoću li ja uvek imati ove odvratne pege…? Ne znam, rekla sam i slegla ramenima. Ja se nadam da hoćeš. Kako možeš da budeš tako surova, mama, frknula je, izletela iz kupatila i završila glave zaronjene u jastuk. Prišla sam i pomilovala je po leđima. Sećaš se… sećaš se, kad si bila mala…kad smo ono čitali Pipi-dugu-čarapu… Pipi je bila drugačija…. Okrenula se i ošinula me pogledom koji je došao niotkuda. Ali ja ne želim da budem drugačija! Ja želim da budem ista, mama…! IS-TA, razumeš li šta znači “ista“…!?
Razumem, pomislila sam. Svi smo mi jednom želeli da budemo isti. Da se ni po čemu ne razlikujemo od drugih. Da budemo toliko nalik jedni drugima da nas ni rođena majka ne prepozna u na grupnoj fotografiji s kraja školske godine. Ali ti nisi ista. Nikada nećeš ni biti, svidelo ti se to ili ne. Ti si moja Pipi, s razmakom između prednjih zuba, moja zelenooka zvončica. Svaka pega na tvom licu je posebna. I upravo to što te čini drugačijom je ono što te čini i lepom. Samo što ti to sad ne razumeš… I u redu je da ne razumeš. Izvini. Evo, ako će ti biti lakše – ja sam kriva. Mogla sam da rodim neku običnu šmizlu. Plavih očiju, plave loknaste kose.
Članak se nastavlja posle reklama
Malog, prćastog nosa. Savršeno belih soknica. Neku s kolenima bez uspomena na ogrubelu koru stare dedine trešnje. Možda neku malo više nalik lutkama kakve sam nekada viđala u izlozima. Nisam. Ja sam, eto, rodila tebe. Baš takvu. S kosom koju je teško ukrotiti i koja zbog crvenog pigmenta nikada neće sasvim primiti plavu farbu. Tebe s pegama. Tebe, koja si u stanju da ispališ sto reči u minuti. Da postavljaš pitanja na koja nemam uvek odgovor.
Tebe, koja ćeš uvek reći šta misliš, ne zato što sam te ja tome naučila, već zato što si naprosto takva. Tebe koja ne umeš da lažeš, čak ni za svoje dobro. Tebe, sasvim ograničenu seriju, zbog koje nam je neki riđobradi pradeda Kelt pre hiljadu godina dojahao čak iz Zelene zemlje i zbog čijih mi gena i na prvom prolećnom suncu lako preplaneš. Ali ne brini zato. Neki se prosto rode da liče. Neki kojima toliko zavidiš. Blento blentava…
Možda ti je danas teško. Možda bi ta leđa bila pravija da se ne razlikuješ toliko od drugih. Možda ne bi spuštala taj pogled svaki put kad ti kažem da si ti moje lepo dete. Možda bi imala više od jedne i po najbolje drugarice. Možda bi bila pozvana na sve i jedan rođendan. Možda bi zabava počinjala tek kada se ti pojaviš na vratima. Možda te ne bi bilo briga šta drugi misle ili govore. Možda bi se manje osvrtala, osluškivala, pitala… Možda, ne znam. Ali znam da to više ne bi bila ti. I ovo više ne bih bila ja. Razumeš li me sad, drugačija moja…? Pomalo, šmrknula je i obrisala oči. Na jastuku su se nazirali crni tragovi. Jesi se ti to šminkala, upitala sam. Nisam, samo sam.. – zaustila je. Jesi. I neka si. Ali drugi put koristi vodootpornu maskaru. Ne planiram da menjam jastučnice dvaput dnevno. I ne diraj tatin brijač, važi…?
Članak se nastavlja posle reklama