Duda Alapača: Smanji malo taj doživljaj mama…

Javi mi se žena pre neki dan u radnji, baš dok sam stajala s Vladom u redu na kasi. Gledam je i ne znam odakle mi je poznata. A ona – srdačna sa mnom, ma ko da smo rod rođeni. Pa sve ’’kako ti je majka, jel’ otišla u banju, kako Beba, mnogo joj je slatko ono kučence, jeste zamenili pločice…’’. Ja bogznakako klimam glavom, a sve vrtim film ne bih li se setila iz koje je priče. Da stvar bude čudnija, upitah i ja nju – kako su njeni, kako kod kuće. Kaže ’’ah, znaš kako je, svi u nekoj trci, vidimo se uveče i to je to. Onaj moj se ne savija od posla…’’ Koji tvoj, mislim se, ima li ime taj tvoj… Da ako mi pomogne da se setim ko si, šta si… Elem, ispričasmo se sve u šesnaest – kaže, javi se da pijemo kafu, velim – hoću, hoću, samo da mi ova gužva prođe. Ko ti je to, upita Vlada. Nemam pojma, rekoh. E, nemaš pojma…? Pa ispričaste se za sve pare! Znam, ali ja stvarno ne znam ko je ona…

Iz škole, nije sigurno. S posla – ne da znam. Sa starog posla…? Zapamtila bi’ je već. Vrtić..? – upita Vlada. Ma daj, pa gde bi me se setila, prošlo je skoro četrdeset godina. Ne mislim na tvoj vrtić, već na Bebin, reče moj muž. Čekaj, samo dve mame pamtim iz vrtića – od onog Nemanje što je stalno dolazio u braon pantalonama i zelenom džemperu i od Maše, znaš onu mamu, sećaš se kako je bila dosadna, kad te spopadne da priča – nikad kraja. A nije ni iz škole, setila bih se, idem redovno na otvorena vrata. Da nije iz neke prodavnice, banke, pošte..? Nije, odmahnuh glavom. Pa odakle je…? Ne znam. S fudbala, možda..?

Kako uđosmo u kuću, tako mi se oglasi mobilni. Fejsbuk. Jedna nova poruka. ’’I samo da znaš da ti plavo mnogo lepše stoji. ’’ U potpisu – Izlivanje Noktiju Maja. Dve su mi sekunde trebale da sklopim kockice! Izlivanje Noktiju Maja mi se javila na kasi. Otvorih joj profilnu – kad tamo – naravno, nokti. U braku sa – Karburatori Povoljno. Radi u – sam svoj boss. Uđoh na profil – još noktiju. U prijateljima – opet sve sami Nokti, Depilacije, poneki Nameštaj po meri, i svega nekoliko nas – s normalnim imenima i profilima koji ne služe samo za reklamiranje i nagradne igre.
Nije ok, rekoh. Šta, upita Vlada. Pa to – da neko zna sve o meni, i ko sam i šta sam i da mi je majka bila u Vrnjačkoj banji i šta sam danas kuvala za ručak i sve – a ja o njemu ništa. Kakvo je to prijateljstvo uopšte? Fejsbukovsko, eto kakvo je. Uostalom, Dudo, nije ona kriva, ti si. Što – ja? Tako, lepo, kod tebe to brate, sve na izvol’te, ko da si sponzorisana stranica..! Što na um, to na drum. Zar baš svih dve hiljade prijatelja moraju da znaju i gde smo bili i šta smo radili…? Sačuvaj makar nešto za sebe. Kako izbaciš novi status, tako one žene kod mene u firmi počnu da me čudno zagledaju. I ne moraš ti baš o svemu da pišeš… Šta koga briga razumem li se ja u boje..?

I kakve smo pločice izabrali… I šta sam ti kupio za godišnjicu… Ti, kako odemo na odmor, tako okačiš slike. Valjda da svi lopovi znaju da nam je kuća prazna i da se vraćamo tek za deset dana. Drugi put, kad krenemo negde, molim te, napiši i da je ključ kod tvoje majke, da nam zaliva cveće svake večeri između osam i devet, i još i taguj Milanku, da je lakše prepoznaju. To što ti radiš s tim svojim fejsbukom, pa to ti je isto ko da si ceo svet pustila u kuću. A nisam. Znam da nisi ali znaš li da me Dana zvala da me pita jesam li našao gaće..?! Koja Dana…? Dana, Spomenkina. Kaže – jao, Vlajko, vrištala sam od smeha kad je Duda tvoja pisala kako ne može da nađe tri iks el gaće za tebe. Ma jel’…? Ma jeste. Zamisli da ja krenem da kačim tebe tako kud stignem. Zamišljam. Ne bi bilo lepo. Ne bi, složih se. Pa onda smanji malo doživljaj, ok…? Ok.

O čemu razmišljate, upita me Fejsbuk još isto veče. Dragi Fejsbuče, ja stvarno ne mislim da preterujem. Realno. Ja od svega pomalo objavljujem. Malo ja, malo Beba, malo ručak, Vlada, neki pametan citat tek da se vidi da čitam i eto… Nisam ti ja ko one opterećene majke što postave šezdesetosam fotografija dece dnevno. Nisam ni kao ona što prodaje jorgane pa me treći put učlanjuje u grupu – Posteljine Turska. Ni kao ona što prodaje one plastične posude. Imam možda tri ili četiri selfija za godinu dana, što me svrstava u čudake, realno. Ne stidim se da priznam da moj život nije savršen. Nemam potrebu da ikoga ubeđujem da jeste. Podržim neku humanu kampanju, podelim neki recept, pesmu kad me baš pukne sevdah u sitne sate i to je to. Ne prepirem se na fejsu, ne isterujem pravdu, nemam tajni profil za koji niko ne zna, ne šaljem one cirkularne poruke ’’ako u roku od deset minuta ne pošalješ ovu poruku na deset adresa… ’’, ne delim stause tipa ’’pila je ovaj napitak tri dana i izgubila osamnaest kilograma’’ i slične gluposti. Pa ja čak i ličim na svoju profilnu sliku, Fejsbuče…! A ti me još pitaš o čemu razmišljam..

Taman krenuh nešto da napišem, kad se oglasi moja majka, novim statusom. Zlatna jesen u Vrnjačkoj banji, napisala je. Divno, mama, napisah joj u poruci. Baš lepo. Sad, neka svi lopovi znaju da ti je kuća prazna i da se vraćaš tek za deset dana. Drugi put, kad ti i tata krenete negde, molim te, napiši i da je ključ kod mene, da ti zalivam cveće svake večeri između osam i devet, i još gledaj pa me i taguj, ne bi li me lakše prepoznali..! Ma mislim, stvarno! Smanji malo taj doživljaj, mama…!
Sram te bilo, napisa ona u komentaru ispod recepta za kiflice sa sirom koje sam ponosno postavila. Zar tako s majkom rođenom…? Dobro smo, fala na pitanju, tata krenuo na terapiju, ja ću sutra. Našla sam ti za Vladu gaće, tri iks el, pamuk, ariljski, otkuvava se. Ljubi mi Bebu. I obiđi mi kuću koji put, da ne bude kao da nismo tu.

Pročitajte i…Duda Alapača: I, šta kažu mitohondrije…?

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.