Duda Alapača: Sutra ćemo to

Moja je Milanka, rođeni hejter kada su Nove godine u pitanju i uopšte govoreći sve situacija u kojima se čovek proteže više nego što mu rođeni guber dozvoljava. Milanka se eto nikad nije mogla čudom načuditi kako neko, pri zdravoj pameti, može da da pola plate za jednu jedinu noć u kafani, pa da je sto puta novogodišnja. I lako bi ona da je to samo pola plate, nego – pola daš za iće i piće a pola za haljinu, frizuru, cipele, šminku… I onda se na kraju čudite što vam je januar najduži dan u godini…? – pitala bi. Pa ne može i jare i pare, deco moja…

Piše: Duda Alapača

Ali, vremenom se navikla na to da pola grada (uključujući mog muža i mene) novogodinju noć provodi po kafanama a da im ona druga polovina za to vreme čuva mlađanu decu, po koju bi se dolazilo tek sutradan kasno popodne, kad umor i kod pojedinih, mamurluk dobro popusti. I tako godinama… dok nismo rešili da ne idemo nikuda.

Pa ti se još nisi spremila, čudi se mama dok uleće kod nas u pola devet. Mama, ne idemo nigde. Zašto…? – skoči Milanka. Da se niste posvađali…? – upita i stade da traži Vladu po kući. Nismo, mama. Nismo se posvađali, a nismo ni planirali da idemo negde. Ali… rekla si mi da idete… Nisam, mama, nešto si pomešala. Ali, svejedno, lepo od tebe što si nam došla.

Milanka sede i podiže svoj špicasti nosić uvis. Jesi ti pravila sarmu? Ništa mi ne miriše. Nisam, mama. Pa šta ćete jesti deco, zaboga. Ješćemo, mama, nešto ćemo jesti… Rusku imaš, nadam se. Nemam, rekoh i slegoh ramenima. NEMAŠ RUSKU??? Pa šta onda imaš ako nemaš ni rusku ni sarmu…? – đipi Milanka sa stolice i otvori frižider. Mama…- pokušah da se opravdam. Gle…!? – reče mama i pokaza rukom na praznjikave police. Sedam jaja? Kisela voda…? (Nije kisela, mislim u sebi, obična je). Zatim uze tetrapak s mlekom i protrese ga. Pa da, nema ni ceo litar, zaključi. Sirup za kašalj. Tri kisela krastavčića na dnu tegle…? Izvini, Dudo, šta se to dešava s tobom? Ne ideš nigde, ne spremaš ništa, trideset prvog uveče se vučeš po kući u pižami i bade mantilu… Je li sigurno sve u redu…?

Sve je u redu, mama. Samo… Šta samo…? Samo me prošlo… Đipanje i sve to… Nismo se na vreme ni pripremili, nismo znali ni gde bi ni šta bi i onda tako – rešili da ostanemo kući. Nas dvoje, ili nas troje, ako Beba ne ode kod vas na konak. Mama me sumnjičavo pogleda. Sigurno je sve u redu s vama dvoma…? Aman, majka, sve je u redu, šta ti je, skini me s poligrafa, molim te. DOBRO SMO. – ponovih. Pa gde ti je onda muž..? Otiš’o da nešto kupi. Sad…? U ova doba…? Šta da kupi sad – kad ništa ne radi…? – upita Milanka i shvatih da joj postajem još sumnjivija i da se upravo sprema da me ponovo prikači na onaj svoj čuveni detektor.

Dudo, reče i stavi mi ruku na rame, svaki brak ima krize. I uspone i padove. Pa šta misliš, da je meni s onim tvojim ocem sve bilo potaman…? Nije. Ali mudra žena zna kad da stane. Zna kako da smiri strasti… Ljudi su pred praznike naročito nervozni, napeti, sve ja to razumem… Ama, mama, ideš mi na živce, majke mi, rekoh. Nismo se posvađali, sve je U REDU. Hoćemo da provedemo sami novu godinu, samo on i ja i to je to. Kako ne kapiraš…? Zato sam ti i rekla da dođeš po Bebu. A onaj deo o idenju – to si ti sama izmislila. Vidi, Dudo, – prekide me mama. Nećeš da mi kažeš, i ne moraš – to je tvoja stvar… ali ti znaš da su ti naša vrata u svako doba otvorena. Tata i ja možemo u dnevnu, ti s detetom u našu sobu, pa kako nam bude… Jel’ ti to mene razvodiš, mama..? Daleko bilo, ja samo kažem… Devet je sati, muža ti nema, ti se vučeš ko kakvo kljuse u toj pižami po kući, a i ne izgledaš mi naročito veselo, da ti pravo kažem. Vidi ti podočnjake… Rano sam ustala, mama. Rano…? A danas nisi išla na posao. Žena koja nema želju da se obuče i dotera, sigurno ima problem. A i frižider ti je prazan. Jeste, mama, moj muž mi je pojeo sve što se moglo pojesti i napustio me uoči Nove godine. A ja sad samo čekam da ti odvedeš dete pa da se načisto uništim od onog sirupa za kašalj jer je to jedina tečnost koju mi je sada već bivši muž, ostavio u kući. Ako ne računam domestos, jel’te. Mama, ti s godinama postaješ sve gora, jel znaš..?

Mama popravi cvikere. Možda, reče. Ali ti s tim istim godinama sve više ličiš na rođenu majku. Ti to ne vidiš, naravno, ali pitaću te ja kad ti ovo žgebe poraste… – reče i pokaza rukom na Bebu.

I tako, poćutasmo neko vreme. I sigurno je sve u redu…? – upita Milanka po trista osamdeset peti put. Sve je u redu, rekoh. Znači, samo je otišao nešto da kupi..? Tako je, mama. I ja sad treba da odvedem dete kod sebe, a vi da budete sami…? Upravo tako, mama. Kakva ti je to modrica na nozi..? Koja, upitah i stadoh da zavrćem nogavice. Ta tu, iznad cevanice, leve, reče Milanka i strogo me osmotri, gore nego kakav super-kriptonski skener. Mama! Prestani…! Dobro znaš da on nije takav! Znala, ne znala, eno svaki dan u novinama pročitam – te ovaj udario ženu, onaj pretio… nikad ne znaš kad luda žica može da im proradi… Mama, moj muž nije TAKAV!

Nisam kakav..? – upita Vlada i promoli se na vratima s jedno šesnaest kesa u rukama. Ma mama nešto priča pa… a gde si ti do sad…? Gde sam…?! Ne pitaj me gde sam! Šalje me u devet uveče da joj nađem kupus za sarmu! Evo ti…! I kupus i luk i pirinač i mešano mleveno… i lorber… i evo ti majonez za rusku… A grašak…? Evo ti i grašak. Nema smrznut, uzeo sam u konzervi.

Mama, rekoh, sad možeš slobodno da ideš. I Bebu da povedeš. Mi ćemo se već nekako snaći. Milanka se nasmeja. I isključi detektor, troši ti baterije. Doći ćeš ti u moje godine, reče Milanka. Doći ću, ali dok ne dođem – neka me ovakva kakva sam. Hoćeš da ti pomognem da smotaš sarmu…? Časkom ću ti ja to, šta mi teško…?! Mama, kreni već jednom, rekoh i gurnuh joj kaput u šake. Vidimo se sutra…? – upita. Naravno. Dođite na vreme, nemoj da sto puta podgrevam supu. Ne brini mama… I mama… Šta je..? – upita i zavrati se iz lifta. Srećna nova godina, mama. Ih… i zato me vraćaš..? Ja mislila da sam zaboravila nešto… Nema veze, mama, svejedno – Srećna ti Nova, ponovih. Sutra ćemo to, reče Milanka i nestade iza vrata. Jel da perem ja prvo ovaj kupus il da ga odma’ motam, upita Vlada. Ma pusti kupus, sutra ćemo to, rekoh i nestadoh iza vrata.