Duda Alapača: Sve laži sveta

Ako spadate u one koji čvrsto veruju u “istinu, istinu i ništa osim istine“ – idite na back ili escape. Jer ovde pričamo o onim malim, belim lažima koje koristimo svakodnevno – u kući, na poslu, na ulici, svuda. Ako vam je lakše – ne moramo ih odmah nazvati lažima, već samo načinom da ulepšamo stvarnost. Ili je barem učinimo podnošljivom. Pa da krenemo redom:

Kažeš: Nisam zatvorila prozor.
Misliš: Naravno da sam ga zatvorila, tresem se celu noć! Nisam tapacirana kao ti. Ako ti je toliko vruće, spavaj napolju! Jel’ ti to hoćeš da ja nazebem..? Lako je tebi, ti nemaš jajnike. (Pročitaj: Duda Alapača: Realno, ne verujem)

Kažeš: Ne smeta mi tvoje hrkanje. Uopšte.
Misliš: Ako ovog trenutka ne prestaneš, ima da te tresnem ovom lampom u glavu!

Kažeš: Odličan ti je kupus.
Misliš: Jesi li morala baš danas da ga spremaš? I ako baš nismo mogli da prođemo bez kupusa nedelju dana, pa daj bar stavi malo više mesa, a ne samo ove koske.

Kažeš: Pukla mi je baterija.
Misliš: Stvarno mi nije bilo do priče. Imam šest propuštenih poziva od jutros i ako kažem još samo jedno “halo“ – poludeću.

Kažeš: Naravno da te se sećam..!
Misliš: O, bogo moj, ko je sad pa ovaj…?! Osnovna škola..? Ne… Srednja? Nije ni to… Možda smo radili zajedno..? Nismo, sto posto, setila bih se… Zašto ne pomene neko ime, mesto, bilo šta…?

Kažeš: Meni zvuči savršeno!
Misliš: Ništa gluplje u svom životu nisam čula. Al’ dobro, ako to znači da ćeš mi se konačno skinuti s grbače, nemam ništa protiv.

Kažeš: Tu sam za pet minuta.
Misliš: Za pet minuta ću biti na Autokomandi. A od Autokomande do Slavije, u ovom špicu mi treba barem još petnaest. Plus dok nađem parking, to je pola sata. Možda je trebalo da kažem da naruči kafu…?

Kažeš: Užasna je gužva u saobraćaju.
Misliš: Uspavala sam se, šta ću… Valjda mi se ne vidi ona štrafta od jastuka na obrazu. Večeras ću leći na vreme.

Kažeš: Smatraj to završenim.
Misliš: A jel’ baš moram uvek sve ja..? Ima li još neko ovde sposoban ili bar voljan da zalegne. Ne, nisam ja sposobnija od njih, ja samo ne znam da kažem “ne“. Tako mi i treba. (Pročitaj: Duda Alapača: Ptičicaaaa…!)

Kažeš: Super ti je frizura.
Misliš: Zaboga, zašto joj neko ne kaže da prestane da se šiša na kratko..?! Vidi li ona uopšte na šta liči..?

Kažeš: Pare nisu problem.
Misliš: Naravno da su problem! Šta misli on, da ih ja berem na grani..? Mogao bi nekad da se uhvati za novčanik… Zašto ja uvek plaćam ručak…? Piše li mi na čelu “MMF“..?!

Kažeš: Skroz sam zaboravila..!
Misliš: Nisam zaboravila, ali sam imala preča posla.

Kažeš: Ovo je najbolji poklon koji sam u životu dobila!
Misliš: O, ne, već imam isti ovakav blender. Mogao je da me pita šta mi treba, ovako – ovo je čisto bacanje para. Nadam se da nije bacio račun, možda uspem da ga zamenim za nešto drugo.

Kažeš: Drago mi je da smo se upoznali.
Misliš: Iskreno se nadam da se više nikada i ni pod kakvim okolnostima nećemo sresti.

Kažeš: Naravno da sam im poslala imejl. Da nije završio u džanku..?
Misliš: Debilu debilni, kako si mogla da zaboraviš…?! (Pročitaj: Duda Alapača: Onako pitam (unutrašnji monolog žene na dijeti))

Kažeš: Zvaću te kasnije.
Misliš: Je li pedeset godina – dovoljno kasnije…?

Kažeš: Kakva divna beba!
Misliš: Bože me sačuvaj, na koga je ovako ružna? A možda se i promeni, vremenom..? Uostalom, plastične operacije su čudo. Sreća pa je dečačić.

Kažeš: Super ti je tekst!
Misliš: Šta više hoće ova Duda..!? 🙂