Duda Alapača: Sve mi (ni)je na mestu

Sretoh pre neki dan Maju. Kako si, pitam je. Starim, kaže. Kako stariš, ja sam bila osmakinja kad si se ti igrala u pesku. Ah, moja Dudo, nisam više u prvoj mladosti. Trideset i tri su mi, reče i nekako setno pogleda oko sebe. Ajoj, mislim se, pa šta ja tek da kažem…?! Koliko ti ono beše imaš godina, upita me. Trideset i deset, rekoh. Pa ti računaj. Ali ti dobro izgledaš, reče Maja. A i sredila si svoj život. Jesam li…? O, srećo moja, stani da ti kažem.

Autorka teksta: Duda Alapača

Možda izgledam dobro ali ujutro kad ustajem, nema šta me ne boli. Sve teže idem uz stepenice. Zglobovi mi škripe. Brzo se zadišem. Noću ustajem i po nekoliko puta. Bešika me ne sluša kao nekada. I budim se sve ranije. Kad se požalim internisti koji je cirka trideset godina stariji od mene, kaže mi da je sve to zbog promene vremena. Ako se vreme ne menja, onda kaže da je na ‘’nervnoj bazi’’. Odbija da mi prepiše terapiju. Ništa mi ne da. Ni za pritisak, ni za aritmije, kaže – još ste mladi.

A ja sam počela da zaboravljam stvari. Gledam skoro neki film, znam glumicu, al’ ne mogu da se setim kako se zove – da me ubiješ. Ja želim, ali moj mozak odbija da se seti. Pet dana zaredom zaboravljam da kupim sijalicu za kupatilo. Šminkam se k’o da je policijski čas, škiljim u onom mraku, uz sveću. Zamalo obrve ne spalih neko jutro. Imam sede. Ne vide se, ali ih svejedno imam.
Kažu, četrdesete su dobre, sjajne godine. Žene se konačno osećaju dobro u svojoj koži, kažu. Jeste, tačno je, ali ta koža boli, ima je viška i nekako vuče nadole. Mama, kako si ti mekana, rekla mi je Beba dok smo se gnjavile po krevetu. Znam da nije mislila ništa loše, ali… Nije lako imati ‘’mekanu mamu.’’

Žene u četrdesetim su otvorenog uma, kažu. Ne znam šta znači taj otvoreni um, valjda da smo u stanju da na svet gledamo bez predrasuda, da usvajamo nova znanja. Ne znam, još uvek na pihtije gledam s puno predrasuda. Neću ih probati, sile nema. Ali sam zato usvojila šampon za suvo pranje kose. I znam da razvijam kore za pitu. Računa li se to?
Ne nosim više one ultra kratke suknje. Nekako mi to ne ide uz mene više. Čuvam ih za uspomenu. Jednog dana ću napraviti jastučnice od njih. Ili torbe. Prihvatam sebe. Prihvatam svoju prošlost. Svojoj majci sam sve oprostila. Sve osim što me šišala na kratko do petog osnovne.

Ostala sam normalna. Barem se nadam da jesam. Ne ložim se na moderne stvari. Odbijam da budem u fazonu. Biti u fazonu nije u mom fazonu. Ne idem na Exit. Jednom bila. Jedva živu glavu izvukla. Nije to za mene više, sori. Nisam više na dijetama. Kad mi se jede, jedem. Kad mi se kuva, kuvam. Kad mi se ne kuva, naručim. Tu i tamo, delegiram ponešto i drugima. Ne moram baš sve ja. Na mlađima, ionako, svet ostaje. Ne očekujem od drugih da reše moje probleme. Niko mi ništa ne duguje. Nikome ništa ne dugujem. Družim se s onima s kojima mi je lepo. Ne kalkulišem. Ne merim. Pomognem ako mogu.

Ne odmažem, u svakom slučaju. I gledam svoja posla. Želim da imam svoj vrt, jednog dana. Posadila sam krompir u saksiji na terasi. Odgovorna sam. Dobro, odgovornija. Račune plaćam redovno. Ne skupljam kazne za parkiranje. Više nam ne isključuju kablovsku svakog petog u mesecu. I nijednom za godinu dana nisam zaboravila da odem po dete u školu. Bila sam na svim roditeljskim sastancima. I oba puta me razredna prepoznala. Više ne bacam pare na jeftine stvari. Ulažem u budućnost. Pokiselila sam kupus za zimu. Prebacila staro ćebe preko bureta kad je stegao minus.
Tako ti zavidim, reče Maja. Ti si to sve tako lepo posložila. Sve ti je na mestu. Skoro da se osetih ponosno, zadovoljno. Sve je dobro. I sve mi je na mestu, pomislih dok sam ulazila u kuću. Sve osim sijalice u kupatilu.

Pročitajte i…Duda Alapača: Koliko košta taj vaš andrak

Pročitajte i…Duda Alapača: No make up, no wake up

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.