Duda Alapača: Sve na izvol“te

Napade me Nada kako obraza nemam mrve jedne, jer sam rekla kako joj je mala skoro gola otišla na maturu. Kaže – kako sam licemer i ne znam šta je mladost. Kaže – ako si ti završila gimnaziju, ne znači da su sve druge škole manje vredne. Šta hoćeš, reče, bilo je toga i u naše vreme. Hodale su svakakve. Kaže – mladosti je sve dozvoljeno. I kad će, ako neće sada…? Bog joj dao, veli, pa kad već ima šta da pokaže – od koga da se krije…?

E, mislim se, moja Nado, i Bog kad je davao, nije dao da dibidus goli hodamo, nego je i Adamu i Evi rekao makar onim listom od smokve da se pokriju. Al’ dobro, neka ti bude. Evo, neka ja ništa ne znam. Ni šta je mladost, ni šta je moda, ništa. Al’ znam šta ne ide i šta ne priliči.

Ne priliči da su sve tako – iste. I da sve imaju ona ista, napućena, poluotvorena usta, nalik nasukanim, napaćenim ribama. I iste, pod uglom od čet’respet, iscrtane obrve. Iste preduge nokte, i tetovaže na eksplicitnim mestima, nastale iz inata. I instagrame prepune selfija u istim opasnim, namunjenim pozama. Selfije na kojima su samo i jedino one. Bez porodice. Bez prijatelja.Čak i bez slučajnih prolaznika u pozadini. Fotografije slikane iz stotinu različitih uglova. Fotošopirane i plasirane stotinama, često i hiljadama pratilaca, s jednim jedinim ciljem – da zarade lajk, uz malo sreće, i komentar kako su ‘’carice’’, kako ‘’kidaju’’ i ‘’dominiraju’’, jer mlada egocentrična sujeta nečim mora biti zadovoljena.

Ne priliči da ne čitaju knjige. Ne priliči da ne znaju ništa. I da ih ništa ne zanima. A ne zanima ih. Ne priliči da ne govore ni jedan strani jezik, a da i ovaj svoj, maternji, jedva sriču. Ne priliči da ne znam pišu spojeno, a neću odvojeno. Ne priliči da imaju komplekse. Ne priliči da se zbog toga ugledaju na mediokritete. A ugledaju se. Na starlete. Na tipove ‘’od ranije poznate policiji’’. Na kontroverzne biznismene. Na polusvet.

Ne priliči im ni taj nedostatak empatije, ni visina s koje gledaju sve one ostale – štrebere, bubalice, luzere iz kraja koji za džeparac peru čaše po kafićima, lepe deklaracije za dvesta dinara po satu preko omladinske. Ne priliči da im roditelji daju pola plate za patike, jer ‘’te il’ nijedne druge’’… Ne priliči da spavaju do podne a ostatak dana ne ispuštaju mobilne iz ruku. Ne priliči da skreću pažnju na sebe tverkujući. Ne priliči, ali, nažalost – tako je.

Ima i dobre dece, reče Gaga. Ima, slažem se. I kapa dole onoj mladosti o kojoj ovde nažalost nema govora, onoj koja osvaja znanjem, pameću, nekakvim stvaralaštvom, potrebom da nešto urade, kažu, da ih se čuje. Ne brinem ja za njih. Snaći će se. Ali, bojim se, negde drugo. Negde gde se trud, znanje i talenat cene. Negde gde nije potrebna veza da završiš bilo šta. Gde nije važno šta nosiš na sebi, već u sebi. Mahaćemo im sutra na nekim aerodromima i peronima, dok budu čekirali karte u jednom pravcu. Jer ovo ovde, ako se ja pitam, ovo je načisto poludelo…

I iskreno, brine me ta druga mladost, ta koja nam ovde ostaje i kojoj je potrebno pomoći jer imam utisak da, smo kao društvo potpuno izgubili kompas. Nema to mnogo veze s tim ko u koju školu ide, da li je srednja strukovna ili gimnazija, zanat ili šta već – škola je kao takva, za izvestan broj njih, čini se, na samoj margini. Mi smo od škole imali barem čitanku, a oni, šta njima ostaje..?

I to što kažu – i u naše vreme su se oblačile, ovako i onako. Jesu. Ali ređe onako, nego ovako. Izgled i garderoba u tom uzrastu je nešto što mladog čoveka oslikava, svrstava na jednu ili drugu stranu, ostavlja utisak, privlači ili odbija. Ali izgled nije i ne treba da bude njihov jedini adut niti ulaznica za Zemlju Odraslih. Naročito ne izgled kao sa duplerice.

Opet kažem, ne osuđujem, samo žalim te mlade, prerano stasale žene koje, sva je prilika, imaju pogrešne uzore. Daleko od toga da treba biti ’’do grla zakopčan’’, ali sve je teže odrediti razliku između suptilnog seksipila i najobičnije pornografije, između šminke za dan i šminke za noć. Ne čudi stoga što, tako necenzurisane, često odaju pogrešan utisak, izgledajući dostupne čak i kada nisu. Žao mi je što time šalju pogrešnu poruku, kako sebi tako i drugima. Žao mi je što će danas-sutra, završiti kao puki suvenir s nudističke plaže, eksponat nekome ko će ih gledati samo i jedino spolja.

I na kraju, žao mi je što nam kao vrsti ponestaje stida. Ne želim da mislim o tome na šta ćemo ličiti kada ga jednog dana sasvim izgubimo.