Duda Alapača: Sve priče počinju isto

Sve priče počinju isto. 

Naročito one o malim, dobrim devojčicama. 

Piše: Duda Alapača

Rodiš je. Voliš. Gledaš dok spava. I naravno da bi sve učinila za nju. I naravno da misliš da je najlepša. I najbolja. I najposebnija od sve posebne dece koje su majke ikada rodile na ovom svetu. I najpametnija. Još u parkiću, pa u vrtiću. U razredu. Na treningu. Ma, svuda. I da zaslužuje sve. I da može ama baš sve što želi.  Čak i da te probudi u četiri ujutro da joj čitaš priču. I praviš palačinke. Da te zove na posao svaka dva minuta. Mama, gladna sam. Nema ništa u frižideru. Ima kupus, šapućeš usred sastanka. Ali ja ne volim kupus. Znaš da ne volim kupus! Nemaš snage da se natežeš. Kolege slušaju. Uostalom, ne mora da jede kupus ako neće. Deca ne vole kupus. Kupuješ picu u povratku kući, veliku, bez maslina. Jer ona ne voli masline. Topiš se kao sir, dok je gledaš kako zadovoljno žvaće. Jer ona želi a ti si tu da želje ispuniš. 

Sve priče počinju isto. 

Jednog dana te pozovu iz škole. Na razgovor. Udarila je drugaricu, kažu. Deca ne bivaju agresivna bez razloga. To je samo dečije gurkanje, govoriš. Iznutra, u sebi počinješ da slutiš da nije tako.Detektor laži se pali na prve znake samoobmane. Polako, tvoj najlepši san postaje noćna mora iz koje ne znaš kako da se probudiš. Tvoja devojčica ne biva bolja. Više ne bira reči, ohola je, gorda. Proći će, pomisliš. Svi smo bili takvi u pubertetu. Jesmo li…? Amplituda na detektoru luduje. Stvorila si Frankeštajna koji ti se sad sveti, izvrgava ruglu svaku tvoju dobru nameru, svaku brigu, strepnju, uzdah, sve.  

Sve priče počinju isto. 

Jer, nikad joj nisi rekla ne. Nisi je na vreme vaspitala. Nikada nisi bila stroga. Nisi mogla da budeš… A i kako bi…? Tako je tužno, pretužno plakala, morala si da popustiš. Posle je bila besna. Nije umela da ti objasni zašto. Nije ni morala, znala si to već i bez nje. Zato što nije znala da se nosi s frustracijama. Zato što si joj uvek išla niz dlaku. Ko ne zna sebi, ne zna ni drugome, govorila si joj. Bog je prvo sebi stvorio bradu. Učila si je da se voli. Sebe, prvo, pa onda sve druge. I da je sebi važna, najvažnija. Hvalila si je. Hvalila si sve što uradi. I ona se navikla na pohvale. Posle su i drugi morali da je hvale. Oni koji nisu, brzo  su sklanjani sa spiska. Gostiju, prijatelja, poznanika. Jer ona je uvek morala da ostavi utisak. Da bude zapamćena. Nikad obična. Zato je sredina nikada nije razumela. Za dobrim konjem, prašina se diže. Malograđani, govorila si. Ne znaju ništa. Da znaju, ne bi bili tu gde jesu. Ne trebaju ti. Niko ti ne treba. Mama je tu. Mama će uvek biti tu. Sve si joj kupovala, bilo je potrebno samo prstom da pokaže. Ko će ako neće majka, govorila si. Imaće kad da se nauči da nema.Ali ona je uvek imala, zahvaljujući tebi. Zaslužila je, govorila bi. Dobra sam, mama, jelda da jesam..? – pitala bi te. Dobra? Najbolja, sunce moje. 

Sve priče počinju isto. 

Jeste, ona je najbolja, svet ne valja, svet je protiv nje. I stvari su uvek crno-bele. I ona je ta koja mora da pobedi, uvek. U svemu. I ta se pobeda naširoko prepričava. NJU je profesor ispitivao najduže. Ona je odgovarala na najteža pitanja, pitanja koja nikada nije nikome postavio. Znala je ono što ne piše u knjizi. Zato će ona uspeti u životu. Ona će biti poznata, bogata, udati se za najboljeg, najlepšeg… Ona se nikada neće družiti s decom iz ulice, ona je iznad njih, običnih. Neka ide na balet. Tako je..! Ne može baš svako na balet. A ona je možda svašta, ali svako nikako nije. Sutra, pre nego bude pitala ljude za ime, raspitaće se o titulama koje nose. Nikada iz kuće neće izaći nedoterana. Nikada neće nositi stvari starije sestre. I uvek će oko sebe imati dvoje-troje spremnih samo da joj se dive. 

U autobusu će uvek sedeti iza vozača. U pozorištu – u loži. Teško da če umeti da prepozna osećanja i emocije drugih ljudi. Drugi će biti samo sredstvo, nikada cilj. A forma uvek važnija od suštine. I biće u stalnom sukobu sa svima. Uvek u gardu i na ratnoj nozi. Arogantna. Zavidna.  Ljubomorna. Sujetna. Preosetljiva. Neosetljiva. Prevoljena. Ljuta. Lukava. U trenucima kada je okolina odbaci, muž ostavi a prijatelji napuste – ti ćeš biti tu.Jer ti si uvek tu. Ti nikada ne odustaješ.

I ti ćeš učiniti sve samo da je ponovo vidiš srećnu. Jer samo je srećno dete potvrda da smo mi, roditelji, odradili dobar posao. I kakve veze ima što živi s tobom iako je napunila 20,30,40…? Zar ima negde lepše nego kod majke? Majka je ljubav, bezuslovna. A ona želi da bude voljena. Ne nužno i da voli. Jer ne ume. Naprosto, ne ume. 

Sve priče počinju isto. 

Možda ćeš pokušati da joj objasniš da stvari nisu uvek onakve kako ih ona vidi, i bićeš odbačena istog trenutka. I uslediće, kao i uvek, suze. Krokodilske. Ti mene ne voliš, optužiće te.Kako ja mogu da te ne volim, majka sam ti…? Možeš, ne voliš me! Da me voliš, bila bi na mojoj strani! I onda ćeš preći – na tu njenu stranu. Jer nemaš kud. Podilazićeš tom krhkom egu, živećeš pored nje hodajući na prstima, da sačuvaš kakav takav mir, privid porodice, suživota. Nikada nećeš biti sasvim iskrena s njom. Jer ona ne želi iskrenost, samo divljenje, beskrajno odobravanje. Nikad se nećeš šaliti na njen račun jer je ona ne ume da se šali. Vređa se za svaku sitnicu. Uvek ćeš morati da paziš na ton kojim joj se obraćaš. Na reči koje izgovaraš. Jer ona je tako osetljiva, kazaćeš. Odahnućeš tek kada ode na spavanje ili kraće putovanje van grada. 

Tek tada, boja će ti se vratiti u obraze. Glas postati viši, koraci hitriji, skakutavi. Skuvaćeš kupus i uživati u svakom zalogaju. Izvetrićeš kuću, da ne oseti. Uživaćeš u samoći. Na momente se čak osetiti krivom. Dok se ne pojavi na vratima. I ne počne da priča. I dok ponovo ne zaćutiš, kao i svaka zahvalna publika. Na kraju će uslediti aplauz, odobravanje, prima balerina će se zadovoljno pokloniti na sceni. Pokušaćeš da ispričaš nešto drugo, nešto što si videla ili čula, nešto što nema veze s njom – neće je zanimati. Prekinuće te i nastaviti  da priča o sebi. Javiće se na telefon, gledati nekud u stranu, ignorisati te dok joj se obraćaš. I nikada te neće pustiti suviše blizu, ma šta ti učinila, ma koliko se trudila. Nikada se neće prepustiti, iz straha da ćeš otktiti onu pravu Nju. Uplašenu. Ranjivu. Labilnu. Inferiornu. Nesrećnu. Tvoju malu zlu devojčicu.