Duda Alapača: To još nismo učili

U maniru prave požrtvovane majke-radilice domaćih zadataka, što je još jedna od pošasti današnjeg modernog vremena (jer ko je s nama ikada radio zadaću?!), upinjala sam se iz petnih žila da joj objasnim objasnim tu nesrećnu matematiku i apsolutne vrednosti celih brojeva.

Bebo, vidiš šta piše ovde… rastojanje tačke A do koordinatnog početka naziva se apsolutna vrednost celog broja A koju označavamo sa A. Sad mi odredi rastojanje tačaka A minus dva, Be pet i nula od koordinatnog početka.
Ali mama, to ne piše u knjizi… To nismo učili…
Kako ne piše kad piše… ?
Dobro… Mama…?
Molim…? – upitah iščekujući neko apsolutno pametno pitanje, vezano za gradivo, jelte.
Ti si u petoj deceniji. – reče moje dete.
Nisam, nesrećo, kako da budem u petoj deceniji, kad imam četrdesetidve godine…?
Јеsi, mama. Peta decenija počinje u četrdesetoj…
Čekaj malo… – zamislih se i stadoh da računam na prste.
Jesi mama, u petoj si…

Јеsam, pomislih. U petoj sam deceniji. Apsolutno sam u petoj deceniji. Nijedan me apsolutni broj do sada nije tako dotukao, pomislih i sakrih šake ispod stola. Nemam šta da brojim i proveravam – tako je. Dete je apsolutno u pravu. Ali to je samo matematika. Nema veze sa životom.

Znam dvadesetogodišnjakinje koje s dve godine bračnog i isto toliko radnog staža. Znam četrdesetogodišnjakinje koje upravo upisuju fakultete. Znam i one u šestoj deceniji koje još uvek žive s mamom i tatom. Uostalom, četrdesete su nove dvadesete, kažu. Mogu da budem šta god hoću, kad god hoću, koliko god hoću. Ne moram više da čekam taj glupi rođendan pa da napravim žurku, jer sad mi nije dvadeset. Sad mogu da pozivam društvo ama baš svaki dan. Može mi se. Ne moram više da krijem vino iza kauča ni da vetrim stan pre nego što se matorci vrate. Ne moram da strahujem od toga da će moji ortaci da gase pikavce na parketu. Više nemam ortake. Imam prijatelje, prave prijatelje koji ne lepe žvake na tepih, ne povraćaju po jamboliji, ne zaključavaju se u spavaću sobu mojih roditelja i ne ostavljaju nered iza sebe. Nemam ih puno kao što sam ih imala nekada, ali dvoje troje sigurnih, svakako.

A mama, do kada ćeš ti da nosiš Starke..? – upita me Beba, valjda je rešila da me dotuče.
Što..?
Pa ne znam…sve druge mame nose cipele na štiklu, samo ti starke.
Ja nisam kao sve druge mame, dušo. I planiram da još dugo, dugo nosim starke. Uostalom, na starkama ne piše ‘’nije za starije od 40 godina’’.

Da, nosiću starke dok god budem mogla da se sagnem i da zavežem pertle. Kad više ne budem bila u stanju da ih zavežem, samo ću ih ugurati sa strane i nositi tako razvezane. Mislim, muka mi je od toga – žene u tvojim godinama ne nose dugu kosu, žene u tvojim godinama nemaju šiške, kad ćeš da počneš da se ponašaš kao normalna žena… Nikad. Eto, baš nikad. Jer nisam normalna žena. Jer mi treba malo vremena da se priviknem. I jer još ne izgledam ni tako strašno ni tako smešno da moram da prestanem sa bilo čim.

Godine su samo broj. A život nema garanciju ni na šta. Znam neke jako mlade ljude po bolnicama. I neke vrlo zdrave bakute. Neko dobije sede još u srednjoj školi. Neko ne mora nikad da se ofarba, osim ako baš ne želi. Znala sam dekicu koji je istrčao polumaraton. A znala sam i jednu što na fizičkom nije mogla da čučne.

I ne bih da mi ove moje četrdesete budu nove dvadesete. Dvadesete su da se učiš.Tridesete su da živiš sve ono što si naučio. Četrdesete su da shvatiš da je sve što si naučio i živeo u protekle dve decenije bilo pogrešno. U četrdesetim krećeš iznova. Postaješ nova ti.

Pre dvadeset godina sam govorila kako me nije briga šta drugi misle o meni. A bilo me je briga. Itekako. U tridesetim me stvarno nije bilo briga šta ko misli. U četrdesetim sam počela polako da shvatam da su retki oni koji uopšte imaju vremena, snage i volje da misle eto baš o meni.

A i to s godinama – to je tako relativno. S dvadeset misliš da su tridesetogodišnjaci starci. S trideset, ne možeš da zamisliš da ćeš jednog dana imati četrdeset. S četrdeset naiđeš na fotografiju od pre pet godina i pomisliš kako si zapravo dobro izgledala.

Tridesete su godine u kojima čovek izgleda ili jako dobro ili jako loše. Ako preživiš tridesete, a ne razvedeš se, ili nisi u pokušaju spašavanja braka, i nisi bolestan, sve nakon toga nekako lakše variš. Jer četrdesete imaju i svojih prednosti. Ponovo slušaš muziku uz koju si odrastao. Naručiš koktu tek koliko da se prisetiš leta na Hvaru, osamdeset i devete. Otvoreno priznaješ da te nerviraju razmažena deca prijatelja. Nakon toga i dalje nastavite da se družite. Ne padaš u vatru zbog politike. Štediš vodu. Odvajaš plastiku. Čuvaš resurse, kako tuđe tako i svoje sopstvene. Lakše trošiš novac. Na lepše stvari. Na sebe.

Sa dvadeset živiš bez da žališ i za čim. S trideset živiš i žališ za svim i svačim. Sa četrdeset samo živiš. A s pedeset…? Ne znam, ne piše u knjizi, to nismo još učili.

5 drogerijskih pudera koji su jednako dobri kao high end varijante!