Duda Alapača: Za moju ljubav

Mama, koliko baka Nada ima godina? – upita me Beba pre neki dan. Ne znam, nikada nisam razmišljala o tome… Sedamdeset, osamdeset, nemam pojma. Baš je stara, reče Beba. A ima li decu? Ima. Kćerku, zeta, dva unuka velika… A zašto onda niko nikad ne dolazi, bila je uporna Beba. Ne znam. Žive daleko, valjda. Daleko – kao na primer, u Australiji…? Ne. Daleko – kao na primer, u Zemunu. Čak na drugom kraju grada. A to je, ponekad, dalje od daleke Australije, pomislih. Meni je nje baš žao, reče Beba i nastavi da crta. I meni je, rekoh. Kad bude gotov kolač, možeš da joj odneseš malo. Ali ona ne jede slatko, reče Beba. Nema veze, ti joj odnesi i kaži da je mama poslala a ona ne mora da pojede, neka da mačkama, rekoh i nastavih da filujem kore.

Piše: Duda Alapača

I meni je žao baka Nade, pomislih. Retko se srećemo, ali u to malo susreta nekako mi je prirasla za srce. Kad smo se tek doselili, jedina je sa celog sprata pokucala kod nas, da se upozna i da nam ostavi svoj broj telefona. Za svaki slučaj, rekla je, imate malo dete, ako štagod zatreba, kad vas nema, samo me pozovite, da je sačekam ispred škole, pričuvam na sat-dva. A imam i klavir, možemo da sviramo, nas dve.

Sretoh je pre neki dan ispred lifta. O, baka Nado, kako ste, nema vas da se javite… Ah dete moje, stegla reuma, jedva do prodavnice i nazad… Zašto ne pošaljete Bebu, upitah. Samo kucnite kad šta treba, začas će ona to vama doneti. Ionako jedva čeka da svirne koju na onom vašem klaviru. Jeste je upisali u muzičku školu, upita. Nismo, nismo još, znate kako je – škola, obaveze, košarka tri put nedeljno, kud još i klavir da udenemo, nema se vremena. Pošaljite je kod mene. Poslaću je, obećavam. Samo da završimo polugođe, neka svira ceo raspust, svaki dan. Nego, kako vaši, ne viđam ih, dolaze li…? – upitah da skrenem s teme. Doći će danas, obećali su. – reče Baka. Zet mi dobio neku specijalizaciju u Londonu, pa se spremaju za put, ali obećali su večeras da će svratiti, makar na pola sata. A ja, savila pitu sa sirom, i vidim – nemam kiselog mleka, pa reko’ da potrčim do radnje dok nisu stigli. Ajte, ajte onda dok vam se nije radnja zatvorila.

Kćerka, zet, London, specijalizacija, svratiće – prebirala sam po glavi kasnije. Kako će to svratiti? Kod majke se ne svraća. Kod majke se maksuz ide. Ne samo o praznicima, nego svake nedelje, i ne na pola sata već na ceo dan. Kod majke se ide da se progovori koja reč. Da se nasmeje. Jer majka se nada tom dolasku danima. Svakog jutra poviruje kroz prozor, zaokružuje brojke na velikom zidnom kalendaru, štirka šustikle i po nekoliko puta, premešta i namešta – da sve bude lepo kad deca dođu. U nedelju ustaje rano da uvije kosu na velike sunđeraste papilotne. Oblači bluzu s vezenom belom kragnom i karo suknju koju čuva za posebne prilike. Pogleda se u veliko ogledalo u predsoblju, tek da proveri je li sve kako treba. Malim prstom nespretno razmazuje karmin po smežuranim usnama. Odlazi u kupatilo, tamo je bolje svetlo. Sama se sebi gotovo naglas smeje. Da se kloniš crvene, Nadice, govori sama sebi dok komadićem vate uklanja tragove ruža s ugla usana. Izlazi iz kupatila i četkom od slonove kosti popravlja kosu otmenim pokretom kakav se viđa još samo u crnobelim filmovima.

Što li ih još nema, pita se, gušeći i najmanji nagoveštaj strepnje. Seda za veliki trpezarijski sto. Društvo joj pravi sedam praznih stolica. Uzima naočare i stari notes s crnim,iskrzalim koricama. Kćerkin broj je na prvoj strani, ispisan krupnim, štampanim slovima. Okreće polako, jedan po jedan broj. Nula…šest…četiri… izgovara naglas, kao da samu sebe propituje. Telefon ne daje glasa. Prekida vezu i tragom gajtana, ponovo odlazi do predsoblja. Saginje se i proverava utičnicu u zidu. Uključeno je, kaže. Zastaje da se priseti da li je platila račun. Jeste. Ona plaća sve račune na vreme. Čak i pre vremena.Vraća se za sto i s naporom ponovo okreće – broj po broj. Ponovo ništa. Minuti se vuku, sporo kao kakav umorni starac koga niko nigde i ne čeka.
Ustaje da proveri pitu u rerni. Što si se mučila, reći će kćerka kada na sto iznese plavu tepsiju na tufne. Nismo gladni, kazaće. Sad smo s ručka. Majka će se praviti da ne čuje. Da su sa stotinu ručaka – majčino se ne odbija. Bar jedno parče, reći će. Za moju ljubav. Da joj ugode, uzeće svi po parče pite. Dečaci će bezvoljno prebirati po tanjiru. Mrštiće se na zagorele krajeve koje su nekada u slast čeputali. Ona će ustati da podgreje sarmu. Moramo da krenemo, kazaće Zet nestrpljivo i obrisati ruke krajičkom stolnjaka. Zar već, upitaće Majka i ugristi se za bledu bezbojnu usnu. A samo što ste stigli…

Sarmu će im spakovati u šerpi. Prosuće mi se po kolima, reći će Zet. Neće, dobro sam zaštitila, odgovoriće Majka. Ali mi prekosutra putujemo, šta će nam tolika hrana, kazaće Kćer. Ostavi sebi, mama, stavi u zamrzivač, poješćeš… Neka, odmahnuće Majka rukom. Ponesite, da sutra ne kuvaš. Valja ti se pakovati. Javite mi se kad stignete, reći će na stepenicama. U London, upitaće Zet. U Zemun, reći će Majka. Logično, London je London, a kuća je kuća. Oni to ne razumeju. Mahaće im još dugo s terase, ogrnuta u beli rupičasti šal s resama. Ulazi unutra, hladno je, doviknuće Kćerka odozdo. Majka će tvrdoglavo odmahnuti rukom. Dečaci će joj škrto mahnuti sa zadnjeg sedišta i spustiti glave. Zna ona, to su te, nezgodne godine, ni tamo ni ovamo, stide se, jasno je k’o dan, a do juče ih je obojicu prala i povijala.

Nekad su čavrljali povazdan, a sad samo ćute. Nema veze, pomisli. Samo da dođu, pa neka i ćute. Samo da dođu, pomisli i ponovo pogleda na sat. Frtalj do pet.U pet i petnaest, zvono se konačno oglasi na vratima. Baka od sreće poskoči. Auuuu, pa gde ste do sada, reći će još i pre nego otvori vrata. Ceo dan vas čekam, kao da ja imam vremena… Stara brava će triput škljocnuti. Poslala mama kolača, reći će Beba i s obe ruke podići tanjir. Predsoblje će ispuniti ustajali miris razočarenja. Koščatim rukama uzeće tanjir s kolačima. A šta kažeš da sviramo malo nas dve..? – predložiće i širom otvoriti vrata. Beba će se sva pretvoriti u osmeh. Jesi li gladna…? Imam mnogo lepu pitu sa sirom. Moraš da probaš. Ali nisam gladna, kazaće Beba. Moraš, ponoviće Baka. Za moju ljubav, bar jedno parče.

Pročitajte i…Duda Alapača: Nek’ ide život