Duda Alapača: Zemljo, otvori se

Mama, rekla razredna da dođeš hitno u školu, reče Beba i baci preteški ranac na pod. Što, šta se desilo, upitah. Ništa, hoće da ti pokaže moj sastav. O, pa mora da je lep, pomislih i stadoh da rastem k’o kvasac. Mama ima sklonosti pa eto, i dete povuklo. Ima i na koga. Biće da hoće na jesen da je ubaci u neku sekciju ili pošalje na takmičenje… Baš lepo, dušo, rekoh i na tome se priča završi.

Piše: Duda Alapača

Sutradan se nacrtah ispred zbornice, u svom najboljem izdanju. Razredna stiže čim je zvonilo. Ok, pomislih, spremna sam da poberem lovorike. Onaj kvasac ponovo proradi.
Baš lepo što ste došli, Dubravka… Sad će i psiholog… – reče razredna.
Ha, pomislih, mala je, znači, genijalac. Mislim, znam da je napredna i ispred svoje generacije. Možda ima nadprosečan IQ..? Sva je na mene.
Razredna me uvede u omanju kancelariju.
Znate… imali smo rad na zadatu temu i Beba… Beba me je malo iznenadila.
Pa piše ona pomalo… i mislim da ima smisla. – rekoh skromno.
Nije u tome stvar. – reče razredna i nakašlja se.
U čemu je stvar…? – upitah.
U ovome. – odgovori razredna i gurnu mi list papira ispisan poznatim, krivudavim slovima.

Psiholog, iliti psihološkinja (jelte) uđe. Omanja žena crvene, kratke kose i upadljivog nakita sede preko puta mene. Stadoh da čitam.
Moja mama, pisalo je mesto naslova. Moja mama puno radi. Dolazi kući jako kasno. Nekada i po mraku. Ok, pomislih, stilski je to moglo i bolje, ali dobro. Mama puno radi, šta je – tu je. Nastavih da čitam. Moja mama je stalno ljuta kad dođe kući jer tata ništa ne sprema za sobom, pisalo je. Prošle nedelje sam htela da iznenadim mamu pa sam raspremila celu kuću. Prvo sam iznela đubre, onda sam usisala tepihe i promenila posteljinu. Otkad to Beba menja posteljinu, pomislih. Onda sam oribala kadu i sipala sonu kiselinu u wc šolju.
Odakle njoj sona kiselina…? – skočih.

Pa vidite… – progovori psihološkinja. – To se i mi pitamo. Da pređem na stvar, zbog toga smo vas i zvali. Dete nije i ne treba da bude kućna pomoćnica.
Moje dete i nije kućna pomoćnica…! – usprotivih se.
Ali vaše dete jasno nabraja stvari koje radi po kući…
Moje dete može da nabraja do sutra ali budite sigurni da ne radi to o čemu piše. Da li vi zaista mislite da je ovo ovde tačno…? – upitah i osetih kako me ispucala tavanica pritiska.
Vidite, Dubravka, ona vrlo detaljno opisuje…
Opisuje zato što mene gleda dok to radim. Gleda me, razumete…? Ja, tu i tamo, čistim kuću.
Ipak nije u redu to što ste ljuti.
Ko kaže da sam ljuta..?
Razredna pokaza na sastav.
Tu sve piše. – reče. – Nema razloga da vam bude neprijatno… Dešava se…
I mi smo tu da pomognemo. – ubaci se nakinđurena.
Da pomognete…? Možete da mi pomognete oko kućnih poslova, eventualno, ali ja moje dete vaspitavam kako valja. To što savremeno roditeljstvo podrazumeva da svi budemo robovi sopstvene dece i da samo idemo i čistimo za njima…
Eto, ljuti ste. – prekide me razredna. – Vidite da ste ljuti.
Psihološkinja spremno klimnu glavom u znak odobravanja.
Naravno da sam ljuta. Mislim, zbog ovog ovde me zovete u školu…? Mogla je da napiše da ume da leti, i da ima krila koja se vide samo noću? To bi onda bila pesnička sloboda. A ovo… ovo je – šta..? Primer lošeg roditeljstva…?
Nismo to rekli. Samo smo hteli da se uverimo da…
… da moje dete ne riba vece šolje u slobodno vreme…?
Tako nekako. – reče razredna.
Nasta tajac. Zemljo, otvori se, pomislih. Šta sam dočekala…? Da mi je neko pričao… Moja Beba… Onakvo dete…? I da doživim da me preslišavaju u školi kao najgoru vucibatinu.
Razredna, koliko se znamo…? – upitah.
Dugo.
Da li zaista mislite da sam ja tamo neka majka-mučiteljka koja tera dete da radi teške kućne poslove..?
Zaista ne mislim, ali naša je dužnost da zaštitimo decu. Mi smo pričali s Bebom i ona je priznala da je malo preterala s detaljima.
Je li…? – upitah sarkastično.
Da, ali morali smo da porazgovaramo i s vama. Ovakve stvari ne smemo prepustiti slučaju, znate… Svega ima, svakakvih ljudi, vremena su teška…
Dobro. Razumem, jasno mi je. – rekoh. – Ali ovo je zaista veliki, veliki nesporazum.
Jeste… – reče psihološkinja.
Inače, iz matematike se popravila, dobila je pet iz kontrolnog… – promeni razredna temu. – Jedino malo ta biologija još škripi, videćemo, ako ostane vremena da je još jednom pita…

Beba je čekala ispred učionice. Fiksirala me svojim velikim očima.
Šta je rekla razredna…?
Rekla je da lepo pišeš. – rekoh – Ali ako samo još jednom napišeš nešto što nije istina, imaćeš posla sa mnom. Znaš li kako mi je neprijatno bilo? Znaš li kakav je osećaj kada te razredna riba…? Htela sam u zemlju da propadnem zato što je rođeno dete pustilo mašti na volju!
Mama, nisam htela… – zamuca. – Ja sam samo htela da bude lepo… i da na kraju budeš srećna. Na kraju si i bila srećna…
Jesam li…? Nisam stigla da pročitam do kraja.
Jesi. Stvarno jesi. I posle smo išli na izlet, svi skupa.
Dobro… – zastadoh. – Nemam ja ništa protiv tvog pisanja. Kad porasteš, piši o čemu god želiš, piši o meni, psuj me, govori kako sam najgora, radi šta god hoćeš, ali dok ideš u školu, osnovnu, mani se i mene i tate… Od sada možeš da pišeš o cveću i drveću, pčelicama, zekama… Dogovoreno…?
Beba klimnu glavom. – Sutra ionako radimo ispravku pismenog. – reče.
I o čemu ćeš pisati…? – upitah tek koliko da budem sigurna da neće opet nešto izvaliti.
Pa o mami-zečici… koja puno radi i koja dolazi jako kasno kući…
Bebooooo…?!
Šalim se, mama, šta se odma’ ložiš…!?

Duda Alapača: Bečka škola