Dubravka, stoko debela!

Bože, Gago, šta smo sve pojeli za proteklih nedelju dana – sramota me i da pričam.

Tridesetprvog smo bili skromni – samo bejzik varijanta – sarma, ruska i aj’ zdravo. Posle smo krenuli da se prežderavamo. Znaš ono kad si kući, ne radiš ništa, samo razmišljaš šta bi sledeće moglo da se spuca… Dobro, i ja sam kriva, bilo mi nešto žao da ih držim na hlebu i vodi, pa daj ovo, daj ono… kupili hrane k’o da će smak sveta – pa samo trpamo.

Red slanog, pa u krevet da se slegne, pa onda red slatkog, pa neki filmić i sve tako – danima. I onda kad se u februaru pola nacije poizvrće od holesterola i visokog pritiska – kriv nam je neko drugi. Hrana će nam doći glave, kad ti kažem… Nisu cigarete najgore, ni alkolol. Ovo je najveća droga od svih. S cigareta sam se skinula za dve nedelje, al’ s čokolade neću nikada.

Naravno da sam i ja prvog ujutro osvanula s jednom jedinom mišlju – od danas idemo samo zdravo. Ništa masno, ljuto, slatko – kao nova godina – novi život i te stvari. Morali su da me vežu za radijator da ne odem u teretanu, eto, zapela k’o mutava.

A onda oko podne je stigla – GLAD. Onako tiho i podmuklo, da niko ne vidi, prikrala se i bocnula me. NE – rekla sam. Nema više. Podvarak s ćuretinom je moja sramna prošlost. A možda samo malo…? Samo parčence mesa, evo kupus neću ni liznuti…?

Mama, ja sam gladna, rekla je Beba. Pojedi bananu. Neću bananu, imamo li nešto konkretno? – upitala je.

I tako – krenusmo po konkretnom – greota da se baci. Razvlačili smo onaj ćureći batak dok samo koske nisu ostale. Posle smo prešli na piletinu u sosu od pečuraka i pavlake s ruzmarinom, a da se ona piletina ne bi osećala ugroženom – ubacili smo jedno kilo krompira u rernu pa nek’ ide život. Posle sam se zaklinjala da ništa do kraja dana neću u usta staviti i već se gorko kajala zbog pogaženih obećanja, al’ šta je tu je – nazad se ne može.

Od sutra – ponovila sam. Od sutra stvarno pazim šta jedem. Do ponoći sam i nekako izdržala – od ponoći – nikako. A onda sam se setila onih smrznutih knedli sa šljivama u zamrzivaču. Oko pola dva sam dahtala na kauču. Od sutra… od sutra se ku… Imamo li još one sode bikarbone…?

Dudo…? Molim… Šta ćemo da jedemo? A šta bi ti…? Joj, kad bi mogla da zbrziš onu tvoju pitu s višnjama… Misliš, a…? Ne bi nešto kremasto, šlagirano, nego baš pitu s višnjama? Ej, mislim o njoj već dva dana. Dobro, onda, neka ti bude – pita s višnjama. Dupla doza. Da ne moram posle opet da uključujem rernu.

I tako. Pita s višnjama, podvarak, ćuretina, piletina, supa, krompir salata, riba, krofne tek da prekratimo dokolicu do večere. Onda komšinica uleće s kiflicama… kako da odbijem – uvrediće se. Ali… Debela sam. Grozna sam. Sve mi je malo. Ne izlazim iz kuće, ne izlazim iz trenerke.

Pih. Leđa me bole od silnog ležanja. Ne prestajem da jedem. Izbacite tog đavola iz mene. Vežite me za radijator. Zaključajte frižider… Jesam li rekla da volim Novu godinu…? Povlačim reč.

Ima li onog eurokrema…? Nema. Pojela sam – sležem ramenima. A napolitanke…? I to sam pojela. (Podiže obrve u čuđenju.) Imamo li bar šećera…? Onako. Morala sam u nešto da umačem krofne. Čime sad da pošećerim kafu…? – pita Vlada i otvara tegle, jednu za drugom. Medom…? – predlažem. Nema ni kafe…!? Da nisi i to pojela, termitu jedan…? Ne, kafu sam zaboravila da kupim.

Kada sam počela da kidišem na čokoladnog Deda Mraza, stvarno sam se zabrinula za svoju budućnost – priznajem Gagi kasnije. Užasna si. Jesam. Čuvala sam ga od Bebe mesec dana, a ja sam ga spucala za dva minuta. Nisi najgora – reče Gaga. Ja sam pojela ukrase za jelku.

Ukrase…?! Čokoladne, blento. A, pa to je skroz legitimno. Od ove ili od prošle godine?

Pišite Dudi na [email protected]!