Duda Alapača: Sve svoje sobom nosim

Krenu danas u neko doba da me boli glava. Reko’ – imam brufen u torbi sto posto. Uvek ga nosim.
Đa za jedan zadžepak, đa za drugi – ništa. Tek u trećem ga napipah nekako. Naoko cela tableta, bele boje, duguljastog oblika, al’ “ambalaže bez“.
Liznem – ono gorko. Ajde mislim se, nema šta  da bude nego brufen. Druge droge ne uzimam.
Uglavnom – popijem, šta ću, il’ to il’ da menjam glavu. Treće nema.

A kad sam već tu, reko’ – taman da sredim ovu moju transportnu vreću – nisam odavno.
Rašniram lepo one pregrade, a tamo… Mislim, mene čovek da vidi na ulici, tačno bi pomislio da se selim u inostranstvo. Za sva vremena. Kako i ne bi, kad sam uvek pod punom ratnom opremom. Nema čega nema. Omnia mea mecum porto. Što će reći – sve svoje sobom nosim. A naročito ono što mi ne treba, jelte. (Duda Alapača: Dobrota uvek igra)

Prvo, ceo jedan neseser sa šminkom. Pola kila najmanje. Onda, jedno pakovanje Fisherman and Friends bombona iz 1876. Tri bombone pretekle. Toliko su grdnog ukusa, ali jake, oči mi zasuze od njih. Što ’no vele na reklami – neutrališu sve neprijatne mirise. Odlične kad se najedeš paprika s belim lukom. Ili kad te zaustavi policija. Jeste li pili..? Ko, ja..? Neee, bože sačuvaj. Samo vodu. Kiselu. Dun’te, molivas… Sve u redu, srećan put, gospođo.

Nego, da nastavim dalje.
Jedna koverta bela. Prazna. Presavijena na pola.  Što li je čuvam – da me ko pita..? Onda, papirna kesica sa četiri maske za jednokratnu upotrebu. Jedna višestruko iskorišćena maska za jednokratnu upotrebu – s tragovima karmina, pudera i vrlo verovatno – virusa Zapadnog Nila na sebi. Jedna skorena maskara. Čarape – nazuvke, privremeno nastanjene u mojoj torbi od septembra, kad smo ono bili na selu pa zaladilo. Punjač za telefon, jasno označen bordo lakom za nokte – kako bi ukućani znali da je u pitanju MOJ punjač i da ću ih zadaviti ako krenem ujutro da prevrćem po sobama – a njega nema. A nema ga svaki treći dan. U proseku. Brane se ćutanjem ili kažu ’’nisam ja’’.

Dalje, jedan fiskalni račun iz Lagune. Amos Oz, Moj Mihael, meki povez, dvesta i nešto strana, nosim – da imam nečim da prekratim vreme u prevozu. Jedan papir s posla koji ne znam šta je i šta traži u mojoj torbi. Veštački zaslađivač – veliko pakovanje, 1200 tabletica, taman da potraje tamo do 2034-e. Račun za fiksni telefon. Koverta – neotvorena, dakle – neplaćen. Dakle – isključiće mi telefon. Dakle – nije ni važno, ionako me zovu samo da mi nude dušeke i masažere. I to subotom popodne, kad pošten svet odmara. (Duda Alapača: U sto marke, kume)

Dalje, papir na kome piše – dragi komšija Jovanoviću, molim vas, izvinite što sam ovako stala, ja sam iz broja 14, zovite, silazim za tri sekunde. 064 65 80… i tako dalje. Dobar neki čovek, uvek mu parkiram ispred kapije – a on ništa, ne ljuti se.

Ondak, račun za kablovsku za dedin stan. Infostan za dedin stan. Sredstvo za dezinfekciju ruku u gelu. 60% alkohola. Sredstvo za dezinfekciju ruku, pokretne i nepokretne imovine – u tečnom stanju, takođe 60% alkohola. Rešenje o porezu za ovu godinu. Dug – nula dinara, jer – sve ti ja to volim na vreme, bogu božije, caru carevo.

Dalje, krpica za brisanje naočara na kojoj piše Augenoptikermeister, Banhofstr. 9. Bila u unutrašnjem džepu jakne što mi je Vesna dala, a njoj poslala Natalija iz Minhena, a Nataliji dala frau Elza iz krankenhausa. Ako joj je verovati na reč.

Jedna žvaka. Nežvakana, dabome. Jedan parfem, onaj malečki, što mi Goca poklonila kad smo se posle Nove godine videle na kafi. Jedno pakovanje tableta za izbacivanje tečnosti – na biljnoj bazi. Rekla mi apotekarka da se od njih i mrša. Pila nedelju dana pa prestala. Dobila kilo i po ’’tečnosti’’. Lažu sve.

Onda slip od kartice. Ključevi od kuće. Ajde to mu dođe i normalno. Ključevi od dedinog stana, sandučeta i parking mesta. Ključevi od kola. Vlastitih. Žuti marker – jer ja volim da podvlačim kad naiđem na nešto bitno. Dnevnik. Tvrdi povez. Težak k’o tuč. Poslednji put pisan – juče, što je za svaku pohvalu, znači – idem u korak s vremenom. (Duda Alapača: Neko za čaj možda…?)

eggeeggjiew/Getty via Guliver

Novčanik. E to je tek posebna priča. Unutra – dva blanko računa od taksija, kartica za bus plus, papagaj što mi je dete nacrtalo, potvrde o isporučenim pošiljkama, kad sam slala slike poštom, kartica kluba čitalaca, recept za Sinacilin koji mi nisu priznali, pa sam morala da platim, vizit karta zubarke što ima ordinaciju u tržnom centru kod okretnice, snimak četvorke, dole levo, koren propao, zub izvađen, rendgen čuvam valjda k’o što ljudi čuvaju fotografije iz mladih dana, šta li…? Inače, žena ima laku ruku, osetila nisam. Ondak – lična karta, vozačka, saobraćajna, Ikea femili kartica, presavijeni papir na kome piše ’’palanka ponekad godi’’, rukopis moj, da me ubiješ ne znam šta sam htela time da kažem, al’ ajd’ sad, onda izveštaj lekara specijaliste, Polyartitis, non specificata – u prevodu, nije ti ništa, idi kući i stavi ladne obloge na taj zglob. Što se para tiče – rasitnjena hiljadarka, što će reći – džeparoši i secikese – stop. Toliko o novčaniku. Da se vratimo u torbu. (Pročitaj: Duda Alapača: Grlim po kućama)

Na samom dnu – šećer u kesici. Braon. U očuvanom stanju. Šećer u kesici. Beli. U stanju prosutom svud po torbi. Pa tačno ću se ubiti. Jedna hemijska. Druga hemijska. I… treća hemijska. Mislim, što je sigurno – sigurno je. Prelazimo na zadžepak spoljašnji. Jedan uložak. Spajalica. Mine za tehničku olovku, HB 05. Još dve hemijske olovke. Nijedna tehnička. Gumica za kosu spiralnog oblika. Četvrtina tablete nepoznatog porekla i sastava, roze boje. Verovatno presolol. Papirić od žvake. Jedna Fisherman and Friends bombona – bez pakovanja. Prazna kutija Brufena. Rok trajanja: januar 2019. Istekao pre godinu i deset meseci. Pričamo o roku brufena koji sam malopre popila. Pipam se za glavu. Još je tu. I, gle čuda – više me i ne boli.

Nego… da nema neko nešto za želudac, možda, a…?