Duda Alapača: Svakakve džukele žive u ovoj zgradi
Scena prva: Badi i ja u liftu, idemo naniže. Lift ze zaustavlja na drugom i kroz ono malo stakla na vratima prepoznajem komšinicu, čeka lift s kćerkom. Ajte, ajte, kažem, i mi idemo dole. Neka, veli, sačekaćemo mi. Ok, šta je tu je, pomislim i ponovo pritisnem dugme. Svakakve džukele žive u ovoj zgradi, čujem kako govori, u onoj milisekundi – dok se vrata lifta sasvim ne ispreče između nas. Badi me tužno gleda. Nije mu jasno. Nije ni meni, ako ćemo pravo.
Scena druga: Posmatram ga dok se njuška s ostalim kučićima u parku i razmišljam koliko je srećan što je pas. Kod pasa je sve jednostavnije. Ako te voli, maše repom. Ako te ne voli, laje i reži. Psi ti ne komplikuju život bez potrebe, ne ogovaraju te unaokolo, ne zaviruju ti u novčanik, nije im bitno imaš li para ili si teški kokuz, nije ih briga šta si završila, gde radiš ni šta voziš, da li si udata ili ne, imaš li decu i kad ćeš drugo…?
Njima ne smetaju one patike na sred presoblja, ne prave haos ako opremu iz teretane zaboraviš da izvadiš iz torbe, prljave čarape su samo prljave čarape i ništa više. Prijatelji su za ceo život. Možeš im svoju najcrnju tajnu i biti sigurna da je neće odati, nikad, nikome. Možeš im se izjadati kao rodu rođenom, neće te prekidati svaki čas, deliti savete koji nemaju veze s mozgom i koje, uostalom, nisi ni tražila.
Možeš izgledati kao kreten, voleće te i u tvom najgorem izdanju.
Neće se buniti ako ti se ne ide napolje, a i kad izlaziš – nećeš morati da ih vodiš na neka fensi mesta. Parkić je sasvim ok. Šetnja oko zgrade..? Jupiiiii…!
Pas će se radovati svakoj sitnici koju učiniš zbog njega. Kupila si mi kost..?! Oooo, pa koja si ti meni carica…!? Pas će pojesti sve što spremiš. Neće tugaljivo izjaviti kako smo ’’i juče imali pasulj’’. Pasulj je ok. Granule su ok. Sve što je iole jestivo je ok. Čak i ako padne na pod.
Članak se nastavlja posle reklama
Pas će učiniti sve da te usreći. Naročito u trenucima kada ti nije ni do čega. Hej, tu sam, vidi me šta znam, vidi sedim, okrećem se, stojim na dve noge…! Jel’ da da sam super…? Mnogo si umorna? Ok, ne moramo baš sad napolje, izdržaću još malo. Ako baš bude frka, obavestiću te na vreme.
Zbog psa se nikada nećeš osećati loše.
Svom psu nikada nećeš biti ni stara, ni debela, ni neadekvatno obučena. On te voli baš takvu kakva jesi. Toliko te voli da će te poljubiti i ako nisi oprala zube. I ako si zaboravila da skineš šminku. Njemu ne smeta. Sve dok si tu, dok može da ti ide uz nogu, prati te na svakom koraku, gde god da kreneš. Ako ti uđe u kupatilo kad se najmanje nadaš – nećeš skakati i praviti dreku. Hej, pa ni ja nemam gaće, šta sad…?
Svaki put kad negde odeš, čekaće te strpljivo ispred vrata. Radovaće se iznova, kad god te vidi. Neće te pitati ni gde si bila, ni šta si radila, neće gledati šta si mu kupila, pitati koliko ostaješ – prosto će mahati repom i biti srećan što si tu, s njim, ovde i sada.
Članak se nastavlja posle reklama
Kad se i posvađate, neće ti odgovarati na svaku i neće se truditi da njegova uvek bude zadnja. Ok, ako ti tako misliš, neka ti bude. Možemo li sad napolje..?
Odazvaće se svaki put kad ga pozoveš i nikada neće biti nedostupan. Neke stvari nećeš morati da ponavljaš po stotinu puta, bez uspeha. Psi u proseku brzo uče. Nećeš morati da ideš za njim i govoriš ’’zatvori vrata…operi svoj tanjir…kupi hleb…ne ostavljaj mi prazan tetrapak od mleka u frižideru’’…
Pas će uvek i svuda biti na tvojoj strani, čak i ako si najgora na svetu. Njemu si najbolja, kraj priče. Štitiće te kad god te neko napadne, i to svim svojim srcem, čak i kad je veličine sveske A4 formata.
Pročitajte i… Duda Alapača- Pa da krenemo polako…
Ako ga i nazoveš nekim tuđim imenom, neće pohisterisati zbog toga. Neće ti zavirivati po ćoškovima u potrazi za prašinom i paučinom. Neće reći kako njegova mama kuva bolje. Ni kako mu nedostaje kuća u kojoj je rođen. Oni ne pamte kuće u kojima su se rodili. Njihova jedina kuća si ti. I to je tako i tačka.
Članak se nastavlja posle reklama
Sve u svemu, s psima uvek znaš na čemu si. S džukelama koje se nikada sasvim ne prilagode životu u zajednici, stambenu zgradu doživljavaju kao nešto tuđe i ničije, nešto što treba po svaku cenu što pre upropastiti i naružiti, bacaju đubre s terase, parkiraju jedan auto tako što zauzmu dva parking mesta, razvaljuju brave na ulaznim vratima zgrade jer su zaboravili ključ, pljuju gde stignu i cepaju obaveštenja s table kućnog saveta, reže i laju unaokolo na sve što je drugačije i strano, mrze sve što nisu u stanju da razumeju, e s njima, rođeni moji, već malo teže ide.