Duda Alapača: Meno…šta..?

Iako još uvek nema direktnog dokaza o postojanju života posle četrdesete, naučnici veruju da ćemo konačno otkriti neke od njih, možda čak i u našem Sunčevom sistemu. Naime, nedavna istraživanja pokazuju da većina ispitanika veruje da život zaista postoji – tamo negde, nakon što zagazimo u mračni i neistraženi univerzum četrdesetih. I zaista, potraga za životom nakon četrdesete pomalo podseća na traganje za drugim planetama. (Pročitaj: Duda Alapača: Ona spava)

Kada sam imala deset godina, četrdesete su izgledale, ok, možda ne kao smrt, ali duboka starost – svakako. Sa dvadeset, činile su se miljama daleko. Čak i tridesete su nosile nekakvu lelujavu nadu da još imam vremena. A onda je i poslednji bastion tridesetih nevoljno predao štafetu i stvari su se neminovno promenile. Gotovo preko noći, počela sam da osluškujem signale koji bi mogli značiti da tamo negde daleko, ima, još primitivnih oblika života, nalik na ovaj moj. Jer, četrdesete nemaju poznato lice i s nekim stvarima sam se susrela po prvi put.

Najednom, moja, do juče ‘’simpatična’’ frizura postala je preduga kosurdača. Suknja prekratka. Svi mi se osim rođene majke obraćaju sa Vi, a čak i ona sve češće izlaganje započinje sa ‘’Žene u tvojim godinama…’’. Žene u tvojim godinama ne idu na zumbu, zašto ne nađeš nešto lakše… Žene u tvojim godinama ne ostaju u kafani do zore… Žene u tvojim godinama uveliko ovo, uveliko ono… Žene u tvojim godinama ne nose iscepane farmerice, baci te raspale starke već jednom… Žene u tvojim godinama ne menjaju firme, kuće, štagod, šta ti fali, imaš stabilan posao, platu, hoćeš da završiš kao (pa sledi plejada propalih rođaka

A saveti, čak i kada dolaze iz usta bliskih i dragih osoba, zvuče pomalo osuđujuće. I sve češće čujem kako ‘’to i to’’ ne priliči ženi ‘’mojih godina’’. Pritom me niko ne pita da li sam spremna da budem ‘’žena mojih godina’’. Jer, uz četrdesete ne dolazi uputstvo za upotrebu. Nema garancija, nema jasnih instrukcija, ničega. Samo blago tapšanje po ramenu i dobronameran savet da malo povučem ručnu i spustim loptu. Što pre, to bolje. Da se manem mode, visokih potpetica, jarkih boja i neprimerenih fotografija na fejsbuku. Zaboga, dete ti je u prijateljima..! Muž te prati… I šta će svet pomisliti..? (Pročitaj: Duda Alapača: Šta ćemo za gospođu)

S geološke tačke gledišta – ja sam iskopina. Dinosaurus. Rudimentalni ostatak iz prethodnog života. A zemlja – zemlja je jedna negostoljubiva i nepristupačna prirodna sredina za primitivne oblike života poput mene. Ipak, nastavljam da tragam, jer…

S lične tačke gledišta – najednom me nije briga šta će svet pomisliti. I najednom mi postaje mrska i sama pomisao da nastavim da se pretvaram. Da uživam u stvarima koje su mi zapravo mrske i koje me se ne tiču. Odjednom, prestajem da se pretvaram. Iznenada isplivavaju neke nove stare stvari. Stvari koje sam gurnula pod tepih tokom odrastanja, zaboravila na njih, hvatajući se u koštac sa nadolazećim životom, kirijama, ispitima, poslovima na određeno… I nisam iznenađena samo ja. Nisam znala da voliš fotografiju..? Otkada ti znaš da heklaš, pitaju me.

Najednom, prestajem da bivam okupirana teritorija. Nalazim vremena za sebe. Putujem. Ne prenosim dane odmora u narednu godinu. Svesna sam da vreme prolazi i da će me sa deset godina stići neke nove okolnosti, neke menopauze, artritisi i uz malo sreće – unuci. (Pročitaj: Duda Alapača: Sve laži sveta)

Do tada, uživam. Budim se pola sata ranije da bih na miru popila kafu. Koristim sve prednosti svojih četrdesetih. Klonim se loših ljudi. Okruženje ne prihvatam zdravo za gotovo. Ne zadržavam se na stvarima koje ne volim. Ne dižem galamu oko svake sitnice. Nisam više tako sujetna. Nemam potrebu za borbom. Za pobedom. Epske bitke su iza mene. Rešavam svoje probleme usput. Nisam više na prodaju i ne dozvoljavam baš svakom da me kupi. Ciljevi postaju viši. Želje jasnije, a vazduh ređi, prijatniji za disanje. Prijatelje više ne tražim teleskopom. Svesna sebe, sigurna u svoje stavove, stabilno stojim s obe noge na zemlji. U starkama.

Dubokim.
Belim.