Duda Alapača: Grlim po kućama

Ne znam kako vi, ali već neko vreme ne mogu da se otmem utisku da plovimo u moru loših vesti. Neimenovani izvori javljaju da ovaj naš lepi brod baš i ne ide u dobrom pravcu, te da kompas baš ne fercera kako treba. Ništa ne valja, kažu… Biće još gore. Kupi, dok još imaš od čega… Nek’ se nađe – zlu ne trebalo. Kriza, govore sa svih strana. Ostajaće narod bez posla. Preživeće samo najbogatiji. Bićemo željni svega. Polipsaćemo. (Duda Alapača: Ptičicaaaa…!)

Dobro. Da nije sjajno, slažem se – nije. Da sve ovo skupa pomalo podseća na Titanik koji je u samo jednoj noći okončao svoju prvu i poslednju plovidbu – podseća. Ledeni breg je tu negde, pred nama. Možda smo se već očešali o njega, a možda nas najveći udar tek čeka, ne znam. Možda ćemo ga, nekim čudom i zaobići, a možda će nas i razbiti u paramparčad. Ni to znam. Niko ne zna. U međuvremenu, oberučke stiskamo gelendere, skloni da verujemo kako će nas pojas za spasavanje na kraju ipak spasti. I dok jednima u potpalublju voda prodire u cipele, oni drugi na palubi uživaju u zvucima violine.

Ali da se vratimo na krizu s početka priče.

Nije kriza kad se nema. Nije kriza ni kad počneš da skupljaš metalne pare iz činije za voće. Ili kupuješ na rasprodajama, buvljacima, sekond hend radnjama, sve u strahu da te neko ne vidi i ne pozna. Nije kriza kad kažeš “ne možemo sad“. Ni kad po treći put krpiš bojler. Kad sipaš obični umesto evro dizela. Ili mlevene orahe zameniš tiberom. Nije kriza kad s putera pređeš na “Dobro jutro“, ni s čokolade na euro blok. Ni kad ti isključe mobilni zbog trećeg po redu neplaćenog računa. (Pročitaj: Duda Alapača: Karamba i karambita)

Sve smo to već prošli. I sto maraka na zajam “samo do prvog“. I “nasleđivanje“ kaputa od starije braće. I čekove. I nakupce. I benzin u flašama i step sokove. A opet – znali smo, tek tako, ni od čeg da napravimo nešto. Na dinaru da se okrenemo. Naše majke su spremale đakonije od “trista grama mlevenog“. Golfovi dvojke naših očeva su prolazili tehničke samo zahvaljujući nekakvom čudu. Naše babe su primale penzije od po tri marke. Udavale smo se u haljinama prepravljanim da budu venčanice.

Inflacija je jela sve što se moglo pojesti. Diplome su devalvirale preko noći. Ozbiljna imena – izbrisana sa kojekakvih spiskova. Profesori, lekari, učitelji sve što je nečemu vredelo…Najednom smo svi postali običan svet osuđen na robu iz Tuzija, toalet papir u listićima, cigarete na komad… Zauzvrat, prodavali smo sve, Herendi porcelane, Rozentale, Vilerove goblene, ordenje staro stotine godina, uspomene smo trampili za jedan običan ručak. Na one svečane smo mogli da zaboravimo. Budzašto smo nudili sve – osim duše. Onih godina se baš i nije dobro kotirala na crnom tržištu. I nismo imali ništa, a opet – preživeli smo.

Jer, nije kriza kad se nema.

Kriza je kad kažeš – ne mogu više. Ja ovo ne umem. Ko će mene da primi, u ovim godinama? Kome sam potreban…? Čemu da se nadam…? Kriza je kad nemaš s kim a ni za koga. Kriza je kad “grlim po kućama“ postane traženo zanimanje. Kriza je kad kupiš najskuplji kaput a u krugu od kilometar nikog da ti kaže kako ti lepo stoji. Kriza je kad možeš sve, a sve te mrzi. I kad više ne nalaziš zadovoljstvo u kadi punoj pene. Ni u vožnji. Ni u torti u koju sručiš po kila oraha. Kriza je kad ti je svejedno šta ćeš i na šta da namažeš. I kad ti nijedan šećer nije dovoljno sladak. Kriza je kad nemaš na koga da potrošiš one besplatne impulse. Kad sediš sam i srčeš onu kafu. Kad nema ko da ti dođe. Kad nemaš kome da potkuvaš uštipke. Kriza je kad nemaš nikoga – čak ni da ti traži pare na zajam. A dao bi sve, i sto maraka i novi kaput – ma, evo, ne mora ni da ti vrati. Kriza je kad ne moraš da prodaš babin servis za dvanaest osoba. Kriza je kad ne moraš da prekrajaš ništa u svom životu i kad ti sve stoji kao saliveno, a poklonio bi sve što imaš, samo da te neko prekroji na onog starog, nekadašnjeg. Boljeg ili barem čovekolikijeg tebe. (Pročitaj: Duda Alapača: Sve laži sveta)

Možda ovo jeste simbolički završetak sveta kakvog poznajemo. Možda je pred nama čitava jedna nova i nepoznata era. Možda smo stvarno na rubu nekakvog ambisa. Ok, neka bude. Ali ovo nije i ne sme biti kraj čovečanstva kakvog poznajemo. Čovečanstva kakvo smo bili. Kakvi jesmo i kakvi ćemo ponovo biti. Jer – ovo nije kraj igre. Možda samo poluvreme. Predah u svlačionici.
Dok ponovo ne istrčimo na teren, grlim po kućama.
Adresa poznata redakciji.