Duda Alapača: A nema još ni osam

Ima tih nekih dana kad ništa ne ide kako treba… kad ne čuješ alarm, pa se uspavaš, pa u sedam i petnaest skačeš iz kreveta kao oparena. Usput odvališ malim prstom o ivicu kreveta, a ne smeš da opsuješ da ne probudiš decu. I, baš k’o za baksuz, vrata zaškripe. A sočivo ti ispadne u lavabo. Pa kažeš – a što baš ja i što baš mene…I misliš kako bi sve bilo bolje da su te rodili u tamo nekim amerikama i engleskama ili bilo gde drugo samo ne ovde, na ovom mestu.

Ima tih nekih ponedeljaka kad pomisliš kako bi bilo baš lepo da ne moraš da razbijaš glavu zbog toga što sat nije zvonio a sigurna si da si ga navila. I što nema zrna kafe u kući. I što će ti svaki minut odbiti od plate. I što klima od komšije curi na tvoju terasu. I što ti se cveće nije primilo. I što od tog belog mantila ovde baš i nemaš neke vajde, osim što na slavama sve što je starije od šezdeset seda baš pored tebe.

Ima tih nekih dana…

kad izgleda tako lako nastaviti pravo, na onom semaforu kod Geneksa pa umesto na poslu, u bolnici koja zaudara po memli, završiti daleko, daleko… Otići u neke afrike ili azije ili sremske il’ bilo koje druge mitrovice na ovom svetu. I barem jedno prepodne biti stranac, turista, prolaznik. Neko niotkud. Neko drugačiji. Neko koga po toj svojoj drugačijosti prepoznaju onako kako i ti prepoznaješ strance u Knezu.

I nema na njima ništa posebno, ne nose majice na kojima piše da nisu naši a opet – piše im na čelu, da su iz nekih engleskih i nekih amerika, bledoliki i razdragani jer ovo je za njih nešto novo, nešto o čemu će jednoga dana pričati svojim bledolikim unucima kada ih budu pitali – Have you ever been in Europe, grandpa…?

I ima tako nekih dana kada bi se tako rado menjala s njima, kada bi umila i počešljala ovaj svoj mali život, koji je njima tako stran i tako wonderful i so excited, sredila bi ga k’o za goste pa rekla – evo, evo vam sve, i socijalizam, i Tito, i Olimpijada, evo vam vruće kiflice sa sirom, uzmite sve, probajte masti na ‘leba, probajte crvene marame, petokrake, Yassine klizaljke, akcije skupljanja starog papira, nosite borosane, plave bluze, prve najlonke, žvake ispod klupe, nosite i prve ploče, i koncerte, i fakultete i kolokvijume, uzmite sva predavanja, sve anatomije, sva ispitna pitanja, meni ništa ne treba, ja u sred noći umem da nabrojim svih dvadeset i šest kostiju stopala, trideset i tri zgloba, mišiće, tetive, ligamente, pronaciju, supinaciju, razumem se u tabane, pre prve pauze ih pregledam na desetine, krivih, pravih, deformisanih, svakakvih, uzmite sve, sve je so excited… Ni nalik tom vašem tamo, urednom, pedantno složenom, kao s reklame za omekšivač – životu.

Ima tako nekih dana kada bi samo otišla, iskrala se, onako kako se trezan čovek iskrada iz kafane kad oseti da se društvo zapilo i da niko neće ni primetiti da ga nema, osim možda kad dođe vreme da se plati, kad konobar dođe da vidi “šta smo ovde imali“. Ima tako tih nekih dana kad ti se učini da “nismo imali ništa“ i dok su drugi zvali ture, ti si pila samo kiselu. Jer sutra radiš. I prekosutra radiš. A sredom ideš na neke aerobike i razvlačiš se po strunjačama, udišeš neki tuđi znoj, da bi u četvrtak ušla u pantalone koje prošlog petka nisi mogla da zakopčaš.

Ima tako nekih dana kad ti se učini da ovo nije život i da si na odsluženju kazne, a ne znaš ni kako ni zašto ni koliko još…

Ima tih dana kad radiš stvari po navici kao što zatvorenici šetaju po krugu svakog dana u podne… i u toj šetnji, misliš kako bi sve bilo drugačije da je ovo recimo hiljadu devetsto sedamdeset i neka i da se recimo zoveš Džejn ili Dženifer ili kako bilo samo ne tako obično i da ti je recimo osamnaest a ne skoro triput toliko….

Ima tako nekih dana kada se zavrzeš u brojke. I znaš da moraš da ustaneš u sedam ako misliš da izađeš iz kuće u osam, jer samo tako možeš stići na drugi kraj grada pre devet. I to ne minut pre devet, već barem frtalj sata ranije, ako misliš da nađeš parking u krugu od par stotina metara. Da bi u devet sela, ukucala svoju šifru u računar koju, doduše, ne znaš do kraja napamet, ali je tvoji prsti pamte, kao što pamte toliko toga, sve one stvari zaostale pod jagodicama, stvari koje si nekada davno pipala kao slepac da ih ne zaboraviš ni onda kada mozak prestane da ih se seća… Vuneni ćilim s pirotskom šarom u kuhinji, očevu bradu od juče, mladež na desnom obrazu, dugmad tranzistora sa UKW talasima, urezana slova iznad kasete, eject, play, FF, pause, RW, REC…vrh gramofonske igle, nabore mekog zečijeg krzna, tanku membranu stetoskopa, gumenu pumpu merača pritiska, onog starinskog, na kome živa šeta gore dole, fototapet u predsoblju ispod kog bi napipavala neravnine, okrnjeno lonče za mleko od pola kila, mrve od čajnih kolutića po podu, borove iglice, šuškavi ukrasni papir koji se čuvao za neke sledeće poklone, neki sledeći život koji će nestati pod prstima kao da ga nikada nije ni bilo.

Ima tako nekih dana kada bi sve drugačije.

Kada bi ispočetka. Kada bi da te ovaj život uzme za zaštićenog svedoka i da ti novo ime, grad, sve… Jer ti je ovog ovde već preko glave… i sudopere, i mašine, i klime koja kaplje i vrućine i vrata koja škripe i potrebe da svakog jutra ustaneš u sedam nula nula ukoliko želiš da zadržiš dobro prolazno vreme…Ima tako tih nekih dana kada se pitaš a što baš ja i što baš mene i zamišljaš kako si mogla toliko toga… ako ništa – a ono da se jutroš probudiš, otvoriš prozor i da pogled ispred tebe puca na Bosfor ili Trafalgar skver a ne na Mali vikend na čijem je parkingu neki veliki kreten celu noć zavijao za zavičajem koga nema ni na Gugl mapama.

Ima tako nekih dana kad uveliko kasniš i kada nikakve vibracije i nikakva tapkanja i Lujze Hej ne pomažu, kada u retrovizoru spaziš dlaku koja juče, možeš da se zakuneš, nije bila tu i kada te uhvati svako crveno na semaforu, i kad se zalud prisećaš sve i jedne knjige o samopomoći koju si u životu pročitala, a pročitala si ih ohoho… I onda, sekund pre nego ponovo zavrtiš onaj film u kome se rađaš, živiš, sanjaš i lečiš na nekom stranom jeziku – pomisliš kako se neka žena negde tamo, sasvim slična tebi, ama možda baš tvojih godina, eto, ovog istog jutra probudila na svojoj strani kreveta – sama.

I pomisliš kako nije imala s kim da srkne to malo kafe.

I nije imala kome da kaže dobro jutro ni gudmorning ni “izlazi iz tog kupatila već jednom“… ni “ima nas još živih u ovoj kući“. I onda pomisliš kako neka žena, možda baš tvojih godina, negde tamo nosi malu crnu haljinu, i znaš, slučajno znaš, da ta mala crna haljina nije rudimentalni ostatak neke kafanske večeri koja se slučajno zalomila, jer to je svet u kom se zna neki red i znaš, bez svake sumnje znaš, da ta ista žena nikada neće imati unuke koji će je pitati “have you ever been in Europe, grandma..?“, i znaš da bol koju si ti tog jutra osetila zviznuvši malim prstom o krevet nije ništa spram one koja nju čeka, kad tiha povorka rodbine i prijatelja krene iz neke kapele na kraju sveta, tamo negde u nekim engleskama ili amerikama… i znaš da si imala sreće što ti je tog jutra napukla samo distalna falanga desnog stopala a ne leva pretkomora ili gornja šuplja vena. I znaš da se nikad i ni za šta na svetu ne bi menjala s njom, iako nema još ni osam. Iako samo stojiš i nikako da ubaciš u prvu.
A zeleno je.