Duda Alapača: A šta ako krene po dobru?

Mnogo se nekakvog straha nakotilo u poslednje vreme. Slušam te neke ljude, pametne, sposobne, elokventne, jednom rečju – sjajne, i nešto mi baš bude teško. Jer svi se do jednog – plaše. Neskriveno, iskreno, gotovo opipljivo plaše. Pritom, to više nisu oni uobičajeni strahovi, strahovi na koje smo inače navikli. Niko se više ne plaši mraka, miševa, insekata, krvi, letenja…. Sada su na repertoaru neki drugi mrakovi, zbog kojih ti neki raznobojni ljudi, eto, pristaju da žive u crnobeloj tehnici.

Pa kažu, ćuti. Može i gore.

Gde ja u ovim godinama… Kasno mi je…
Kako to misliš – da upišem školu. Da mi se rugaju tamo, jel..? Da viču za mnom – vidi babu…?
Neka, dobro mi je. Prošlo je moje. Nemam ti ja više nekih želja velikih…
Plata, kol’ka je da je, samo nek’ je redovna. Živeli smo i s manje. Izguraćemo. Ona moja od trista dinara znaš kakav ručak napravi – prste da poližeš. (Pročitajte i… Duda Alapača: Nije mi ništa i druge priče)

Dobro je, penzijicu ja, penzijicu ona, kad poplaćamo račune – čak nam i ostane. Deca malo pripomognu. Preživljavamo. Nismo gladni.
Mislio sam ja da uzmem plaćeno, mesec dva, pa da odem preko, traže vozače kamiona.Al’ znaš šta,ovde žena i deca, ja tamo… ne ide to. Nije da ja ne želim da se udam, ali vidiš da su sve neki naopaki. Nema danas više normalnih.
S kim da imam dete..? A i da ga rodim, od čega da ga izdržavam…?

Ćuti, vidiš kako je ludo vreme.. Nemoj da te ko čuje. Skrati jezik.Ne laj.
Znaš li da hoće da upiše slikanje..? Ko još živi od slikanja? Upiši, brate mili, nešto konkretno, da imaš radno vreme, staž da ti ide, pa slikaj uveče, ko ti brani? Sad nije prilika. Sačekaj bolji momenat.
Ne talasaj.Čuvaj svoju glavu.
Ne traži đavola.

Šta tebe briga šta on radi? Ne radi tebi. Okreni glavu ako ti se ne sviđa. Svoja posla gledaj.
Neće ti niko reći hvala. Vidiš kako prolaze oni koji se jave.
Nepravde je uvek bilo, ne možeš ti tu ništa.
Ko danas menja posao? Vidiš li koliko je nezaposlenih. Otkazi samo pljušte.
Bolje vrabac u ruci nego golub na grani.

Šta ima da izlazim na ispit, kad nisam spremio celu knjigu? Sigurno ću izvući neko pitanje koje nisam ni pogledao.
Što da konkurišem kad je sto posto namešteno za nekog njihovog. Ko se još danas zaposlio bez veze?

Ćuti, kakav je da je – tvoj je. Nije ti ga niko drugi birao, nego ti sama. Sama si mutila kašu, sad kusaj. Prećuti neki put. Ne mora ni tvoja uvek da bude zadnja. Decu imate. Hoćeš da ti rastu bez oca…? I šta će svet da kaže? Nije lako danas samoj ženi, bez igde ikoga. Ima samo budale da te saleću. A opet – potreban ti je neko. Makar sijalicu da promeni.

Rizik je to, kažu. Šta ako nešto krene po zlu..?

Ma neka krene, mislim se. Uostalom, ima li goreg zla od tog života u stalnom grču, u strahu. Ima li goreg osećaja od onog kada se jednog dana probudiš i shvatiš da je trebalo preseći. Da je trebalo otići. Pokušati. Pa šta bude. A nisi. I nisi se plašio leta. Plašio si se pada.

Pad boli, znam. Kad padneš, teško se ustaje. Ali vidi, mnogo više od pada boli puzanje. Valjanje po blatu na koje pristaješ. Zbog čega…? Da bi jednog dana rekao kako si, učeći na tuđim greškama, kroz život prošao relativno neozleđen. I relativno neživ..?

Ali da bi stvarno naučio – neke lekcije moraš da živiš. Neke padove moraš da osetiš sam – na svojoj sopstvenoj koži. Na sopstvenim kolenima. Da zaboli. Da duvaš da prođe. Da staviš jod, hanzaplast, pustiš da zaraste. Ljubiš da prođe.

Znaš, boleće. Ali izaći ćeš jači. Za neke sledeće padove. Bitke, ako ti je tako draže. Niko ne voli da bude padač. Borac nekako lepše zvuči.
Bori se. Strah nije tvoj neprijatelj. Od straha rasteš. Ili se smanjiš do nevidljive čestice. Zavisi od čega si sazdan.
Strah je tvoj učitelj. Svačiji učitelj. Seti se toga kada sledeći put padneš.
Pardon, izboriš se.