Duda Alapača: A zubi, jesu to sve vaši?

Autorka teksta: Duda Alapača

Pre neko jutro presrete me komšija ispred lifta, sačekuša klasična, kad mi srce nije stalo, kunem se.

– Ohooo, komšinice, pa kad ćete da častite?
– Što da častim, komšija?
– Pa Vlada kupio kola, pa red je…
– A, to… pa, komšija, Vlada kupio kola, Vlada nek te i časti. Ja ću da častim kad kupim novu veš mašinu. A sad me izvin’te, žurim.

Ostade čovek bez teksta. I ja sam ostala bez teksta kad me Vlada odveo na parking da mi „nešto pokaže“. Ja mislim – pokazaće mi neznamtijašta, kad ono – kola. Nova kola! Na ovu krizu! I ima obraza da mi kaže kako to eto baš i nisu nova-nova kola, nego pet godina stara, ali ful oprema, električni podizači, senzori, čuda… Ona stara, prešla dvesta hiljada, motor prop’o, crni dim iz auspuha… A je l’ tako, mislim se… Hoćeš ti i mene tako da zameniš kad pređem dvesta hiljada, je li? Šta se ljutiš, ‘ajde, sedi da te provozam, da vidiš kakva je to lađa. Ima i ključ elektronski, samo stisneš i sve sam radi.

I tako, šta ću, kud ću – sednem. Vežem onaj pojas za svaki slučaj, jer znam ga k’o zlu paru, sad kad krene da mi turira i da me pod ručnom okreće ima da mi presedne i vožnja i sve. Pusti neki CD, da vidiš što ima zvučnike, akustika, ludilo, kaže. Gde su ti cedeovi? Tu, otvori to, tu su – reče i pokaza na onu pregradu za rukavice. Otvorim, zavučem ruku, prodžaram i imam šta i da vidim. Zubi. Zubna proteza.

– Crni Vlado, šta ti je ovo?
– Koje?
– Šta „koje“? Ovo! Šta će zubi u kolima?
– Koji zubi?
– Zubi!
– Jesi ti pila nešto, o čemu pričaš?

O čemu pričam? On mene pita o čemu pričam? Ja njemu našla u kolima celu, i gornju i donju protezu, onako lepu, vidi se – precizan rad – mala, lepa, ženska proteza, klepetuša, kastanjeta takozvana, a on mene pita o čemu pričam?

– Odakle ti zubi u kolima? Govori!
– Ama, Dudo, nemam pojma, ja to prvi put sad vidim… Ja ne znam, pa juče sam uzeo auto… Otkud ja znam, možda zaboravio neko?
– Zaboravio neko? Ma, nije nego! Je l’ bi ti tako svoje zube zaboravio? Pa još i u kolima? Koga si vozio, nesrećo?
– Nikoga. Majke mi… Dudo… pa ti… pa ti stvarno nisi normalna… Ja stvarno ne znam otkud to tu. Svega mi… Vidi je… Ti meni stvarno ne veruješ? Helou, ženo božja, šta će meni zubi, ja imam moje zube, ti imaš svoje… Zaboravio neko… Evo, sad ću da zovem – Milana.
– Kog Milana?
– Pa ovog što mi je prod’o kola. Da vidim da nisu njegovi… Nula, šest, četiri… e, saće čovek da ti kaže, ima da ga pustim na spikerfon… Evo… „Birani korisnik trenutno nije dostupan“ – oglasi se telefon.
– A-ha! Nije dostupan! Ma, znala sam ja da muljaš nešto… Pa što barem ne baci zube, da ne vidim… Bitango jedna, dabili bitango. Probisvetu! Koja je to u MOJIM kolima zube skidala?!
– Ti si stvarno bolesna…
– Ja – bolesna! On vozika okolo neke bez zuba, a ja bolesna! Pa jeste, Vlado, napad je najbolja odbrana. Ajmo u pare da imaš i veštački kuk u gepeku! Je l’ smeš da otvoriš gepek? Ajd’, da te vidim, junačino…! Ma jesteee, zaglavio se ključ…. Zaglavio se tebi mozak tvoj bolesni…. E, idem kući, stvarno ne mogu više da te slušam… Bolesnik bolesni, umobolni… S kim ja živim?

I tako… dva dana sam ćutala. Milana ni od korova da se javi, ne znamo čiji su zubi, ja pričam moju priču, on svoju. Trećeg dana se „priseti“ da je ipak vozio jednu koleginicu s posla. Je l’ da? Pa znala sam ja.

– Ama, života mi, kunem se, Dudo, ništa nije bilo. To je, bre ona Zorica iz arhive, bre žena u godinama, uprtila neke kesurdače, meni bilo žao – kako će s onim u prevoz, ima da je pokidaju…
– Pokidaću ja tebe, samo još jednu progovori!
– Ma, tebe mi…
– Psssst! U rođenu ženu se kune i laže! Sram te i stid bilo, u oči me gleda i laže! E, saću majku da ti zovem, sve ima da joj kažem!

Elem, ne dade mi đavo mira, sutradan se spremim pa pravac kod njega u firmu. Dočeka me portir. Dobar dan – dobar dan. Meni treba Zorica, iz arhive. Šta da kažem, ko je traži? Kažite Dubravka, Vladimirova supru… A vi ste Dudaaaaa?! Jaaaaao, Vlada toliko priča o vama, pa konačno i da vas upoznamo! Milo mi je. Meni nije, pomislih. Zovi Zoricu.

Ne prođe minut, izbi Zorica iza ćoška. Oniža, punačka žena, suknja četri prsta ispod kolena, pa reklo bi se – pred penziju. Majka može da mu bude! – prođe mi kroz glavu. Jao, Dudo, naš Vlada toliko priča o vama… – sačeka me Zorka k’o rod rođeni. Radite li vi išta ovde ili po ceo dan o meni pričate, mislim se.

– Znači, vi ste Zorica? Pa i moj Vlada priča o vama, kažem – povezao vas pre neki dan.
– Jeste, Vlada je divno dete, mislim – čovek, on uvek tako hoće da pomogne i…
– Jeste, jeste, divan čovek, nema šta… Baš su vam lepi zubi, jesu to sve vaši?

Pišite Dudi na [email protected]!