Duda Alapača: Ah, taj vrli novi svet!

Autorka teksta: Duda Alapača

Vladin kolega Bane dobio dete, ima skoro godinu dana, a mi nikako da odemo. Nisu se ni oni baš slomili od zvanja, al’ znaš kako je – red je red. I tako rešimo – il’ sad, il’ nikad. Ok, odem ja – kupim neki kompletić za dete, sredimo se tip-top, ono – okupani, čisti, sve uredno – nokti, zubi, kosa… Pogledam im svima potkošulje i okovratnike za svaki slučaj, kapiram – neće nas tamo izvrtati naopačke, al’ opet – prvi put idemo ljudima u kuću.

Banetu uzmemo flašu vina, Teodori buket cveća, ono – ne znam ženu, al’ da se zna da smo došli „s obrazom“, a ne ‘nako. A da prvo ručamo, predložih. Ma kakvi, spremiće Bane neku klopu sigurno. Znaš kakav je to lik, videćeš. Pričao mi je kako sprema bifteke…

I tako, mi tamo, kad ono – međutim. Iznad zvona, kod ulaznih vrata, piše „ne zvoni“. To je zbog bebe, reče Vlada. Kucaj, kucaj, niko ne otvara. Jesi siguran da su kod kuće? Ma, da, bre, čekaj, sad ću da mu pošaljem poruku, reče Vlada i stade da tipka u mobilni. Posle dva minuta mu stiže odgovor. Šta kaže? Kaže da sačekamo desetak minuta. Uspavljuju bebu. Molim? Uspavljuju bebu u šest popodne? Tu već krene da mi radi živac. Kakve su to bebe što spavaju u šest popodne? I šta sad, da čekam ispred vrata, dok uspavaju bebu? Ajmo kući, kažem. Daj, što si neka, stani, sačekaj deset minuta, kad smo već došli… Pa mislim, mogli su bar u predsoblje da nas puste, a ne da stojimo ko Jehovini svedoci ispred vrata. Piški mi se, reče Beba.

Posle osamnaest dugih minuta, vrata se otvoriše. Bane se promoli. Psssst… – reče. Jedva smo je uspavali. Nešto je muči stomačić, baš je nervozna… Super što ste došli, da uđete? Ma neeee, mislim se, možemo mi i ovako ispred vrata, da ti predamo cveće i poklon pa da palimo.

Eeeee, kad se samo setim… u moje vreme nije bilo tako. Te „davne“ dvehiljadesedme, dok smo živeli u pregrađenoj garsonjeri od trideset kvadrata i dok je svet još bio normalan – nas su obilazili u prolazu, kad ko stigne, kad je kome zgodno. Nikog nismo posebno pozivali, niti je iko morao da se najavljuje. I naša je Beba bila beba, pa opet – nismo gasili telefone, ni štemali zvona. Radili smo k’o dragstor, tventifor seven. A vidi sad ovog jada…

Ulazimo u predsoblje. Kamen i staklo. Go parket. Sori, maotori, nemamo patofne i te stvari, moraćete u čarapama – reče Bane i sprovede nas na prstima u dnevnu. Još kamena i još stakla. Sve novo, uglancano, pa ne znaš stan li je, apoteka li je, muzej li je? Znaš ono kad se upitaš – žive li ovde ljudi ili je samo za slikanje? Razumem da je neko čist, ali, kunem se – ovde ni forenzičari ne bi uspeli da nađu otiske. Osvrnuh se oko sebe – strogi minimalizam. Ugaona, stočić, lampa, teve fiksiran na zid, nigde zavesa, kablova, ničega… Jesi siguran da ovde žive pravi ljudi? – šapnuh Vladi. Nemoguće. Pogledaj im tepih. Ko još ima beli tepih? Kad su ga kupili? Malopre?

– Hoćete nešto da popijete? – upita domaćin. – Imamo sok od gođi bobica, vodu, kafu ne pijemo, možda neki čaj?

U moje vreme, gospodo, goste smo dočekivali s kafom i sokom, uvek je u kući bila neka žestina, dva, tri piva za stariju ekipu, prut čajne, malo sira, tegla krastavaca. Niko nije dolazio da se najede, al’ znaš ono – red je da se nešto pregrize. A vidi ovo – gođi bobice. Ne piju kafu, molim te lepo… da sam znala, ponela bih termos od kuće.

– Gde je Teodora? – upitah.
– Aaaa… Teodora… Teodora meditira.
– Teodora šta? – zagrcnuh se.
– Meditira. Mora da odradi svoje afirmacije svakog dana u isto vreme, inače…

Vlada i ja se pogledasmo. Beba spava, Teodora meditira, pa ništa onda, ne bi vas mi više zadržavali…. Pogled mi pade na Vladina stopala, tačnije na desnu čarapu koja je progledala na palcu. Hehehehe, biće da se ipak nismo dovoljno osramotili.

– Pa je l’ nisi mogao da nađeš cele čarape, pobogu?
– Otkud sam znao da će da nas izuvaju?
– Podvrni to nekako, da se ne brukamo.
– I? Šta smo rekli… – upade Bane. – Gođi, čaj, cejlonski, hibiskus, nana?
– Ja ću samo čašu vode. – rekoh.
– I ja ću. – složi se Vlada.
– Mama, meni se piški. – ponovi Beba.

I tako, sedeli smo i pili svako svoju vodu. Bane i Vlada su peglali o nekim tipovima s posla, Beba i ja se dozlaboga smarale. Kunem se da sam mogla da čujem kako Vladi krče creva. Toliko o biftecima, pomislih. Kad Beba, sirota, više nije mogla da izdrži, zamolih ljubaznog domaćina da nas uputi u kupatilo. E sad, nagledala sam se raznih kupatila, al’ malo je koje imalo stakleni zid. Pravi pravcijati stakleni zid, tako da svi mogu da te vide, onako „na izvol’te“.

– Mama, ja se stidim. – reče Beba.
– Nemaš čega da se stidiš, mico, mama je tu.
– Ali ona teta me gledaaaaa! – Okrenuh se u čudu. Teta je, prekrštenih nogu, sedela na podu i fiksirala tačku na zidu. Super, pomislih. Da l’ da se javim ženi, ili šta?

Uglavnom, posedesmo još pet minuta pa preko vrata. Nit’ jedosmo, nit’ pismo, nit’ dete videsmo. Jesi siguran da imaju dete? – upitah. Mislim, nigde kolica, nigde hodalice, igračaka… Kao da su se trudili da uklone dokaze. Kakva je to kuća? Kod nas i dan danas možeš vrat da polomiš na Bebine igračke, nekad mi treba detektor metala da pronađem ključeve, al’ znaš šta, ne dam ja onaj naš lom nizašta na svetu. Mislim, zamisli da moraš da živiš u onakvoj kući? A što nas poslužišeeee? Jesi ti prob’o one grickalice sa stola? Nisam ni ja. Draga naša kuća, ja da ti kažem. Osećam da sad ide za nama i sve prebrisuje asepsolom. A ona, šmizla, ma vide li ti te bruke… Da ne izađe ama ni da nas isprati? Zamisli molim te da se ja zabodem u sobu kad nam dođu gosti? Kao, sad će Duda, samo da izmeditira. Hihihihi, sto me voda ne bi opralo. Eeeee, moj Vlado… to ti je vrli novi svet. Sačuvaj i sakloni… Stani ovde, molim te. Uzmi mi jednu punjenu, u lepinji, od priloga urnebes, pavlaka i kupus salata.

Pišite Dudi na [email protected]!