Duda Alapača: ‘Ajde, baba, bar za moju ljubav!
Niko me ne može ubediti da univerzum nema neki tajni dogovor s mojom babom, a sve s ciljem da sabotira svaki moj pokušaj da skinem koje kilo. Jesam li samo krenula s dijetom, kad eto ti babe – sprema, mesi, kuva, samo praši po kuhinji, pogon na sve četiri ringle, i to po pravilu sve što ja najviše volim. Nekako i izguram tokom nedelje, a onda u petak odem kod nje i sve prekršim. Onda pomislim, e, kad sam mogla u petak, mogu i za vikend pa od ponedeljka sve Jovo nanovo. Umesto da smršam, ja se još i popravim za to malo vikenda.
Odem pre neki dan kod nje, kad ono – međutim. Supa s knedlama, kupus s flekicama i štrudla s makom. Bože sveti, šta sam ti zgrešila?! Sednem za onaj sto, kažem sebi – samo ću kafu. Ne može kafa na prazan stomak, prvo da ručaš. Ne mogu da ručam. „Moraš da ručaš“ – kaže baba i ne pita, samo slaže pred mene, plitki, duboki, plitki, duboki… Ok, pomislim, neće mi ništa od supe biti, to je ionako samo tečnost. Al’ malo sutra – tečnost. Ne vidim ni T od tečnosti od onih knedli. Baba to voli „na gusto“, pa samo dodaje. Posrčem supu, ‘ajde, de – kupus je ionako dijetalan – teraj, baba, dalje. Dijetalan, aha. Kod babe i voda s česme ima prikrivene kalorije. Kupus možda jeste dijetalan, al’ one flekice nisu, a ni juneći but, a ni krompir koji se, eto, zatekao – to tek nije. I još mi na pravdi boga uvali i veknu hleba. „Umoči malo, da ti se ne stuži“ – veli. I ja, šta ću – umočim. O štrudli da ne pričam – mak, pa rum, pa orasi, pa suvo grožđe, pa na sve to prah šećer. Baba, sestro slatka, gde će ti duša?! Ajde, ajde, Dudo, ne budi dete, samo još jedno parče, ‘ajde za moju ljubav. I na kraju, kad sve to potamanim, ona me tugaljivo odmeri i kaže – ništa ne jedeš.
– Jela sam, bako, stvarno ne mogu više da zinem.
– Pričaj ti šta hoćeš, ali ništa ne jedeš, vidim ja.
– Jedem, jedem, samo pazim šta jedem. Ne unosim ugljene hidrate, šećer…
– Pi…! Ne znam šta su ti ti hidrati, ali kod nas se znalo – ujutro, prvo med i voda pa onda sve ostalo.
– Med nije zdrav šećer.
– Ma, nemoj?! Tol’ke godine se svi lečimo medom i sad najednom – med nije zdrav.
– Dobro, bako, postoje i neke druge zdrave stvari… nije sve samo brašno i šećer i mast. Doneću ti sutra parče torte, zdrave torte, pa da vidiš kako može i drugačije.
E, sad – nije da se falim – al’ stvarno sam napravila zdravu tortu. Ni jaja, ni brašna, ni šećera. Kako? Lepo. Prste da poližeš. Našla recept na nekom „stranskom“ veganskom sajtu, ostavila poslednji dinar u onoj radnjici na meru, al’ vredelo je svake pare. Jer ukus se ne da prepričati, a jedeš i ne brojiš kalorije. Mislim – gde si video vegana koji ima problem s kilažom? Nigde. E pa, o tome ti, baba pričam.
– Je l’ ti se sviđa? – pitam je znatiželjno. Baba ne progovara, samo nastavlja da mulja po ustima.
– Je l’ ti se sviđa, baba, aman progovori!
– Pa…’nako.
– Kako – ‘nako? Kilo takve torte košta k’o pola tvoje penzije.
– Sad mi se još manje sviđa. Je l’ ovo neko usireno mleko? Vuče malo na prokislo…
– Babaaaaaaaaaaa…. Kakav si hejter, ne mogu da verujem. Nema tu mleka.
– A čega ima?
– Ima… to dole, na dnu, to su ti bademi i urme.
– A di su orasi? – upita razočarano. Baba, inače, ne priznaje nijedan kolač bez po kile „orasa“.
– Tu, u sredini, to su ti orasi.
– Ne oseća se.
– Pa, nisu to naši orasi.
– Uvozni?
– Indijski.
– Čiji?
– Indijski, baba.
– Pored ovakvih naših lepih oraha, mi iz Indije uvozimo…
– Nisu to, baba, orasi k’o ovi naši, to su indijski, posebna sorta.
– I nije neka sorta, odma’ da ti kažem.
– Sorta, nesorta, kilo je dve hiljade dinara.
– KOL’KO?! – zagrcnu se baba, zamal’ se ne udavi.
– Dve hiljade. Hoćeš vode, baba?
– Bože sačuvaj, pa jesu zlatni?
– Nisu, al’ su zdravi.
– Zdravi su i naši pa nisu dve ‘iljade.
– Ima i kokosovog ulja.
– Zar to nije ono za sunčanje?
– Može da bude. Kokosovo ulje je dobro za sve. I za sunčanje, i za kosu, i za nokte, i za varenje…
– To što ti je dobro za sve, na kraju nije dobro ni za šta. Od čega je ovako slatko?
– Med od agave.
– Agave… to je ono što raste po moru.
– Jeste… u tropskim krajevima. Kilo meda oko hiljadu i….
– Ne želim da znam. Presešće mi načisto ovo tvoje zdravlje. Svet nema ‘leba da jede, a ti…
– Dobro, baba, nisam ja kriva što svet nema ‘leba da jede. Mislila sam da te iznenadim, da ti donesem nešto zdravo, znaš da imaš problem sa šećerom, a to su sve dozvoljene stvari, mogu i dijabetičari, umereno.
– E fala ti, sad ima da mi skoči na dvan’est. Neće mi ga sto insulina oboriti. Kilo oraja – dve ‘iljade?! Budibogsnama… – reče i odmače tanjir. – Bar da je nešto, nego ni jaja, ni brašna, ni šećera… zdrav kolač, šio mi ga Đura..!
– Ništa nisi pojela – ne mogoh da ne primetim.
– Jela sam, ne mogu više ni mrve. Ajde lepo da popijemo po kafu.
– E, ne može, bako, kafa na prazan stomak. Sad ćeš da vidiš šta sam ti još donela. Jesi jela nekad tofu. To-fu. Sir od soje. A alge? Nisi? Ne, nije to hrana za ptice, to je kus kus. I njega uvoze iz Indije. Moraš da probaš, kako ja sve tvoje probam! Ajde baba, ne budi dete, zini, samo jedan zalogaj, za moju ljubav, što si neka… Zini, baba, katikažem!