Duda Alapača: Bluz bluza plavih

Autorka teksta: Duda Alapača

Ne znam kako to da kažem, ali u moje vreme se u školu polazilo nekako tiše, s manje buke. Nismo imali ali smo se dovijali kako smo znali i umeli. Ako se moglo – kupovalo se novo, ako se nemoglo – zajmilo se. Nasleđivala sam knjige od jedne sestre, torbu od druge, cipele lanjske, nek’ izgura do prve kiše a posle ćemo videti. Za razliku od ove današnje nejači – mi smo nosili bluze, prave školske, teget plave bluze – dug rukav, četri prsta ispod kolena, amblem škole na reveru, sve po pe-es-u.

Nismo mnogo ni zagledali ni marili za ono ispod bluze, jedni su nosili šta su hteli, drugi šta su imali. Ok, možda nismo svi bili isti, ali smo bili nekako istiji. Danas je drugi vakat, imamo više, ali nit’ znamo, nit’ umemo. Nema pozajmi, nema pokloni, samo kupi, kupi, kupi..! U to ime, ko ne zna šta su sukobi širih razmera, treba samo da ode do prve knjižare – dan uoči početka školske godine.

Adrenalin skače na trista jer valja nabaviti udžbenike i sav ophodni i neophodni pribor. Pernice, gumice, uglomeri, tempere, četkice, glina, plastelin, voštene, vodene, drvene bojice… Roditelji se otimaju oko radnih listova, jedna me histerična majka slučajno zakači šestarom po ruci, mislila sam, zbogom diko – završiću na ušivanju. Dvojica se očeva zamalo ne pobiše zbog ranca. Ja sam ga prvi uzeo! Nisi, ja sam! Ja sam..! Ja sam…! Ajte, gospodo, mislim se, lakše to malo – pa nismo deca.
Ni kod nas u kući ništa bolja situacija – smak sveta, otprilike. Jer kad imaš dete koje voli školu – ništa, ama baš ništa ne sme da fali. Sve treba sad i odma’. Učiteljica vraća kući ko nema.

Mama, kupi sveske, mama, nemam blok, mama jesi uplatila ratu za knjige, mama kako ću bez rasporeda časova, mama jesi bila u školi da vidiš koja sam smena…? Videla sam na internetu, prva ste smena. Ali mama, možemo li molim te da ipak odemo do škole, šta ako su na internetu pogrešili…? Oprezno dete, nema šta – dok ne vidi rođenim očima – ne veruje.

Noć pred polazak jedva je oka sklopila. Što ne spavaš, mila…? Plašim se da ne zakasnim u školu. Samo ti spavaj, a ja ću da navijem sat. A šta ako se i ti uspavaš, mama…? Da li se mama ikada uspavala…? Nije. E pa spavaj onda i pusti mene da brinem o tome.

Ujutro je, naravno, bila budna pre svih. Dok sam bauljala u bade mantilu, čekala me je umivena, očešljana i obučena. Mama, ja sam jako uzbuđena što je danas prvi dan škole, jesi i ti isto tako uzbuđena? Jesam, i ja sam jako uzbuđena što je danas prvi dan škole.

Kako da ne budem uzbuđena..? Kreće škola, kreće akcija, kreće sve ono bez čega bi ovaj život bio tako siv i dosadan. Mama, treba mi novi ranac. Mama, nemam tempere. Mama, učiteljica rekla da dođeš na roditeljski u sredu u pet. Kad pre roditeljski..? Pa ne znam, mama, ali moraaaaš… Mama, sutra imam fizičko. Dobro, i…? I nemam patike za fizičko. Šta je bilo s onim od prošle godine? Mama, male su mi. Male…? Zar već…?

A što su stariji, to je gore. Eno je, Gaga već cepa bromazepame. Mrvica zakazala izlivanje noktiju, pegla onu jadnu kosu, čupa obrve, veli – mama, sve će doći namontirane, a ja da idem u školu kao poslednji akrep…? Neće da može.

I tako – svak’ se o svom jadu zabavio. Mi zapeli na domaćem. Dan drugi, takore i još se ni zagrejali nismo a već muku mučimo s prepričavanjem. Pripovetka Grad, Janko Veselinović. Čita naglas. Slušam. Stvarno pokušavam da je pažljivo slušam. Kojim pojedinostima je pisac iskazao nesnosnu vrućinu i omorinu…? Kako je opisan seljak? Seljak je prekinuo opasač, ras…raspu…raspučio prsa,… mama, šta to znači raspučio…? Pa ne znam baš kako da ti to kažem… Čitaj dalje, raspučićemo to kasnije.

Goveda se zabadala. Goveda se šta….? Za..o..badala… Mama, šta znači “zaobadala“…? Teško meni, teško meni… Nekad su se domaći zadaci sami radili…. Pronađi pasus u tekstu koji najavljuje promenu vremena. Seljak je zapazio igru pred očima. Molim…? Ponovi mi to što si napisala. Pa mama, piše “sve mu zaigra pred očima“…! Sunce žeže… Mama, šta znači “žeže“..? Žeže znači da nešto jako greje. Aha,… Kukuruz se presvukao…. Presvukao..? Pre…su…kao. Presukao…! Čitaj dalje… Ne samo ja, nego ni najstariji ljudi u selu ovako šta nisu zapamtili. Začas pobele zemlja, a kroz avliju počeše teći jaruge od samoga leda. Kad grad već razbi prozor kraj koga sam stajao, ja se uklonih u sobu.

I kako da ne budem uzbuđena, ajd’ sad…? Mislim, ni počeli nismo a evo sva treperim od uzbuđenja. Taman pomislih – rešismo se prepričavanja, kad eto ti matematike..! Mama, slušaj zadatak… Zbir tri broja je dvanaesthiljada dvestodevet. Prvi je najveći četvorocifreni broj, a drugi je jednak zbiru najmanjeg i najvećeg trocifrenog broja. Izračunaj treći broj.

Zamislih se. Dobro se zamislih. Biće da nisam bila na tom času. Mama…? Hm… izvini… ajde ponovo, molim te… Zbir broja je dvana… Ustvari, možda bolje da pitaš tatu, tata je uvek imao pet iz matematike. Tata…? Pitaj mamu. Ali mama mi je rekla da pitam tebe…! Dudo, gde si pošla..? Ko, jel’ ja…? Stvarno ne mogu više, idem malo da se uklonim u sobu.