Duda Alapača: Boli me tu i tu i tu

Autorka teksta: Duda Alapača

Viđala sam je uglavnom ispred zgrade. Večito u žurbi, dete u jednoj, kese u drugoj ruci, torba o ramenu… Petar, neodoljivi ćutljivi dečak plavih uvojaka i bistrog pogleda, pratio je u stopu. Dobar dan, komšinice, gde gori…? Ma ništa me ne pitajte, ne znam gde ću pre. Majstor mi ostao u stanu, rastavio mašinu, zapušio se filter, curi na sve strane, fali neki deo, trčim da mi se ne zatvori radnja…

I tako, trčala je zbog filtera na veš mašini, mislila kako da izgura do prvog, jurila na posao, s posla, po dete, planirala vikend samo za sebe , daleko od svih, štedela parice za parfem, čizme, maskaru, jurila kroz ovaj život brzinom komete, sabirala ponedeljke i petke, precrtavala dane na kalendaru. Deset dana do plate, tri meseca do Nove godine, šest do rođendana, jubilarnog, četrdesetog, dvadeset pet godina do penzije, i trčala, stalno trčala, za autobusom, detetom, nije imala kad da stane , da udahne, uživa. Sutra ću, mislila je. Od sutra ću krenuti na vežbe, naći ću ženu da mi pomogne po kući, odvešću dete u bioskop, otići ću kod frizera, na depilaciju, zarasla sam k’o čuma. Odvešću Petra u nedelju u bioskop, ne mogu više da odlažem, toliko želi da gleda taj crtać… Sutra ću svratiti u zdravu hranu i kupiti one čia semenke, mislila je pre spavanja.

Živela je svoj mali život, pričala svoje male priče, otkidala zrno po zrno, pravila planove, sanjarila… A onda je nešto u stomaku žignulo. Jednom, dva put, peti put. Promaja, pomislila je i umotala se u ćebe. Nije prošlo. Dva dana je bolelo, i nisu pomogle ni tablete ni obloge od kuvanog vina, ni čaj od uve, peršuna, ništa. Moraš kod lekara, rekao je muž. Ne mogu, sutra radim, ne mogu da uzmem slobodan dan, rekla je, popila još jedan brufen i usula vruću vodu u termofor.

Trećeg dana jedva da je mogla da ustane iz kreveta. Na kraju je ipak otišla kod lekara. Cupkala je u čekaonici, sestra nije mogla da nađe karton. Dugo niste bili kod nas, primetila je. Dugo. Znate li ko vam je odabrani lekar? Zamislila se. Znala je napamet toliko toga – Petrov raspored časova, red vožnje sedamdesetosmice, brojeve tekućeg računa, pinove kartica, u glavi je držala pravi mali telefonski imenik, pamtila je rođendane i godišnjice, ali izabranog lekara nije mogla da se seti. Kada ste poslednji put bili na ginekološkom pregledu? Slegla je ramenima. Pre godinu, dve..? Pet, odgovorila je tiho. Sedite, prozvaćemo vas, rekla je sestra i pokazala joj na dugi niz stolica u čekaonici.

Nervozno je gledala na sat. Ako je prime pre pauze možda i uspe da stigne na posao. Ne može danas da ne dođe, stići će roba, neko mora da prekontroliše otpremnice. I kud je baš sad moralo da me zaboli, mislila je… U subotu dolaze njegovi na ručak. A i Petru sam obećala da ću ga voditi u bioskop. Ne smem da ga razočaram. Ponovo je pogledala na sat. Da sam znala da ću ovoliko čekati zbog jedne obične prehlade… Ionako mi neće reći ništa što već ne znam. Antibiotici, mirovanje, kontrola za nedelju dana.

Nešto kasnije, ušla je u ordinaciju. Boli me tu i tu i malo ovde, pokazala je. Nemam nikakve druge simptome, biće da je prehlada, hodam bosa, ne vredi, jače je od mene… Dajte da pogledamo šta kaže ultrazvuk, rekao je stari lekar i iscedio pozamašnu količinu bezbojne tečnosti na njen stomak. Prelazio je sondom desno i levo, zatim ponovo desno.

Nervozno je pogledala na sat. Možete li da mi date doznake za danas, sva je prilika da neću stići na posao…? Doktor je ćutke klimnuo glavom, ne skidajući pogled s ekrana. Ja ne znam kako vi išta uspete da vidite na tome, meni je sve to kao neka magla, pokušala je da započne razgovor. Doktor nije odgovorio.

Unervozila se. Je li sve u redu, unutra, upitala je. Budite mirni, molim vas. Upala jajnika, jel da…? To je kod nas u familiji nasledno. Moja majka je muku mučila s jajnicima do klimaksa, tetka isto. Ne bih baš rekao da je ovo upala, rekao je doktor i uzdahnuo. Zašto niste došli ranije..?

Izašla je iz ordinacije gotovo posrćući. Tražila je mesto da sedne. Noge nisu slušale. U glavi je bubnjalo. Cista… tkivo nekakvo… nije siguran … možda nije ništa… uput… magnet… videćemo… nadajmo se najboljem…sve se da operisati…. terapija…. i na kraju – zašto niste došli ranije….?

Nemoguće, pomislila je. Ovo se ne dešava meni. Ne meni. Možda nekom drugom, ali ne i meni. Ja sam zdrava. Samo me malo zabolelo. Mogu konju rep da iščupam. Jaka sam. Nemaju pojma. Da je nešto, da stvarno jeste nešto, zar bih mogla da ustajem, hodam, trčim… Nisam čak ni mršava. Bolesni ljudi su mršavi. Sa mnom je sve u redu. Zašto da idem na magnet…? Nemam vremena, nemam kad da budem bolesna, moram da pokupim Petra iz škole, prekosutra gosti dolaze na ručak, obećala sam mu bioskop… ne smem sad da se razbolim, ne mogu, ponavljala je.

Srela sam je pre neki dan. Hodala je polako, vodeći Petra za ruku. Mršava, bleda, na glavi je imala maramu ispod koje su provirivali paperjasti pramičci tek izrale kose.
Kako je, komšinice? – upitah.
A evo… malo citostatici, malo šetnja…guramo nekako.
Biće to sve dobro, – rekoh.
Biće, biće, mora biti. – odgovori pomalo umorno i produži dalje.

Tako ti je to – ne dolazimo na ovaj svet s garancijom i rezervnim delovima. Nema ovlašćenih servisa, nema roka trajanja, liste čekanja, ničega. Stadoh da kopam telefon po tašni. Halo… molim vas, ja bih da zakažem… pregled i ultrazvuk i kolposkopiju i sve. Kad…? Danas u pet…? Odlično! Stižem!