Duda Alapača: „Čak štaviše, čisto sumLJam.“

Mesto radnje: gradska raskrsnica. Vreme: pet popodne, špic špiceva. Glavni glumci: ja, koja propisno čekam u srednjoj traci da se upali zeleno pa da krenem, i On, mrga od svojih tridesetak godina i dvesta kila, s glavom prečnika od jedno pometra, koji mi atomski zdesna uleće bez migavca.

Autorka teksta: Duda Alapača

Gazim po kočnici. Gazi i on.Napetost, jelte, na vrhincu. Protura svoju veliku glavu kroz prozor i psuje mi familiju, seme i pleme, i to tako gnusno da u sekundi zamišljam mog pokojnog dedu kako u grobu pravi salto mortale. Nije mu dosta. Glavatom, ne dedi. Pokazuje mi srednji prst, daje gas, ubrzava od nula do sto za tri i po sekunde i uz škripu kočnica napušta mesto zločina.
Bravo, majstore! Svaka čast! Ajde to što mi uze u ta usta i tetku i sestru i majku i sunce krvavo, al’ gde nađe baš taj srednji prst, prijatelju…? Razumem, nervozan si, loš dan, pakao na poslu, nema se para, kriza, žuriš – sve razumem, al’ nije ok. NIJE OK.
Ne, nisam ti zapisala broj tablica.

Ne, o tvom autu ne znam ništa,osim da je, prljav, siv i da koristi loš dizel. Ali o tebi, svejedno, znam sve. Znam da čačkaš nos na semaforu kad misliš da niko ne vidi. Znam da brižljivo gajiš dlake u tom istom nosu. I u ušima. I da si jedan od onih koji nikog ne propuštaju, ni u pošti, ni na ulici, ni u domu zdravlja, nigde. Daideš preko reda i da ne igraš fer.Guraš na mišiće. Jer, ko ti šta može? Komšije ti se sa strahopoštovanjem javljaju otkako si podviknuo na onu babu s prizemlja i išutirao joj sve saksije s cvećem ispred vrata.

A jeste, babe znaju da budu takvi smorovi… Naročito ako žive same, i ako im smeta to što u dva ujutro odvrćeš neke buđave narodnjake, bacaš pikavce na terasu, i puštaš svog psa rase ’’poješću te’’ da diže nogu na svaki gelender u zgradi. Uostalom, ko ti šta može? Ti si kralj.
E pa, žao mi te, kralju. Žao mi je čak i onog tvog troseda na koji ne sedaš k’o čovek nego se bacaš k’o s tavana. Žao mi je lavaboa u koji hračeš ujutro, očekujući da neko drugi za tobom očisti. Žao mi je mrva koje ostavljaš za sobom, struje kojune plaćaš, vode koju ne puštaš za sobom, đubreta koje držiš ispred vrata dok se neko od komšija ne sažali i iznese ga umesto tebe…

Žao mi je konobara kome ne ostavljaš bakšiš (’’šta ima da mu ostavljam, ima platu’’), kasirke kojoj govoriš ’’ti’’, a majka može da ti bude. Žao mi je i tvoje učiteljice iz osnovne škole koja nikada nije uspela da te nauči da se nemam ne piše odvojeno. Žao mi je poslednje klupe u koju si urezao svoje ime ’’skakavcem’’, jer teško da si od tada u životu, osim tragova kočenja, za sobom ostavio bilo kakav značajniji trag. Žao mi je onog ko ti je dao vozačku dozvolu, jer nedorasli tipovi kao ti teško da i ličnu kartu zaslužuju. Žao mi je i onog tvog ortaka kome tri godine duguješ pedeset evra i koji te čeka u kladionici dok mu kuckaš kako ’’sumljašda je tekma nameštena’’.

Šteta. Baš šteta. Jer i ti si nečiji sin, sigurno. I žao mi je i tetvoje sirote majke koja te čeka kod kuće i svako malo dogreva supu jer ti ’’neznaš’’ hoćeš li stići na ručak, i kojoj ne odgovaraš na pozive. Žao mi je, jer te voli iako si je u kontaktima sačuvao kao ’’matoru’’. Iako joj se obraćaš samo sa ’’kevo, daj da se jede’’ i ’’imaš neku kintu’’. Žao mi je i tog tvog oca, ve-ka-ve zidara iz Bukove glave, (okrug Jablanički), čijeg si se akcenta celog života stideo i koga, ni mrtvog, ne obilaziš- čak ni na zadušnice. Žao mi ga jer je verovao da možeš više od tog tvog pokazivanja prsta. Žao mi ga je jer ti je od svoje vekave dnevnice odvajao za ekskurzije, sveta da vidiš kad već on nije mogao. I što ti je na rate otplaćivao sve one Andriće i Selimoviće, koje si davno utopio za dve polovne zimske gume.

Žao mi je što nikada nisi pročitao ništa duže od sms poruke i što u tom tvom neartikulisanom svetu nema mesta za hvala ni molim. Što misliš da si se rodio s pravom prvenstva i što smo svi mi za tebemali miševi. Žao mi je i tvog (možda još nerođenog) sina koga ćeš sutra učiti da su sve žene ’’iste’’ i da ih samo treba…ne teraj me da lajem sad… Žao mi je te tvoje buduće bivše žene koja će s tobom provesti godinu, dve, pet, trudeći se da ti ugodi. Žene koja će na slavama i rođendanima poslušno kružiti oko stola, puniti čaše, prazniti piksle i prema kojoj ćeš se ophoditi (znaš li šta tačno znači – ophoditi?), otprilike kao i prema meni, danas.

Žao mi je što će proći godine pre nego shvati da su prošle uzalud, i što će se vratiti majci s najlon kesom u jednoj i detetom u drugoj ruci. Žao mi je i te njene majke koju ćeš u dva ujutro zvati iz neke kafane na Ibarskoj magistrali,i pijano disati u slušalicu a kćerku joj nazivati stokom nezahvalnom.A kad smo kod stoke, žao mi je i kravice kojoj se tvoj deda u onoj istoj Bukovoj glavi nekada davno obraćao sa Vi, znajući da bez nje decu ne bi imao čime prehraniti ni zemlju poorati.

Žao mi je one livade u Donjoj Lomnici (okrug Jablanički) za koju te ništa ne vezuje i koju si prodao čim je ’’matori bacio kašiku’’. I kako onda da se ljutim na tebe…? Jer, svako u životu nosi svoj prst. I svako živi onako kako ume. Ti sa timjednim, a ja svih svojih deset. Kome je bolje? Tebi..? Čisto sumljam. Ali neka ti bude, kralju moj.