Duda Alapača: Dal’ sam došla il’ sam pošla…

Autorka teksta: Duda Alapača

Nešto razmišljam – ne umemo bre više ni da živimo k’o ljudi. Sve nešto na trk, nit se ko s kim druži, nit idemo u goste nit nam ko dolazi, ono malo slobodnog vremena što imamo trošimo uludo, ne pričamo, ne ručamo zajedno, samo buljimo u te đavolje mobilne, pa lajk ovo, lajk ono… Ama ni taj porodični ručak nije što je nekad bio. Nekad se znalo, u dva nula nula – svi za stolom. Supa se puši, rezanci taman obareni, ni mnogo tvrdi, ni raskuvani. Rerna radi punom parom, a majke samo prinose.

Nekad se znao i neki red i za stolom. Gde ko sedi, ko se prvi služi, ko kome dodaje činiju sa salatom, ko kaže “prijatno“, ko prvi ustaje od stola. A danas jede kad ko stigne.

I šta ko stigne. Ručkovi se spremaju ako ko dođe, gosti kakvi ili rodbina. Pa i tad gledamo da samo nešto munemo onako s nogu il’ na čačkalicu. Veliki trpezarijski stolovi danas uglavnom služe za odlaganje tašni, laptopova, punjača za mobilne… Niko više ne jede zajedno. I ništa mi se to ne sviđa, ja da vam kažem. Nismo mi ni onda jeli da se najedemo, već da se okupimo, da tih pola sata provedemo zajedno i progovorimo koju. A da se jelo – jelo se.

Pamtim kako smo se nekada skupljali kod baba Danke u dvorištu… Nije mi Danka prava baba, al’ koji smo rod – ne umem da kažem. Stoput me je Dana na “porodično stablo“ penjala i objašnjavala kako je “moja zaova sestra od tetke pašenogu od onog što je oženio Milku, znaš Milku, kako ne znaš Milku, e od te Milke tetka i tvoja baba – rod rođeni…“
Elem, da je kuvanje kojim slučajem olimpijska disciplina, Dana bi se direktno plasirala u finale. Svetski vrh takoreći, jer ta kako je spremala i mesila – ravne joj bilo nije. Džaba su se i moja baba i majka nadmetale – nisu mogle ni do osmine finala.

Danka – zlatna varjača čačanskog sreza. Količina hrane koja je tokom dana izlazila iz Danine kuhinje mogla se meriti jedino s plasmanom kantine omanjeg studentskog doma. Jer, Danka ustane pre svih, naloži šporet u kujni i pristavi vodu. Uključi pogon na sva četri i onda kreće akcija. Za doručak, volja ti gibanica, volja uštipci, slatki, slani, pa malo sira, kajmaka, da zamezimo do ručka. Nije ni podne a mi svi poizvrtali punih stomaka, kad eto ti Danke, zastire astal i trpa mi u ruke plitke i duboke. Postavi, ‘ćero, još malo pa da ručamo. Kako, šta, pa zar već..? I onda ide – rinflajš, sa sve onim pilećim nogicama, kojima starija deca plaše mlađu da se ova zacene i od straha đipe pod sto.

Onda predjelo, pa vruća pogača, pihtije (u zavisnosti od toga dal je zimsko ili letnje računanje vremena), pa pršute onako na tanko sečene, onda malo turšije, da presečemo, valja se. E onda deder svi po tanjir čorbe – kakva crna čorba, Dano, ne možemo da zinemo. Ajde, ajde, svi po jednu kutlačicu – veli Danka i meša po loncu da joj “ona gustina ne padne na dno“. Mi svi poslušno primičemo tanjire, nema kod Dane “neću, nisam gladan, lekar mi zabranio“, a kutlačica – ko kofa, mo’š baštu s njom zalivati, komotno. Deca se mršte na celer, i prebacuju povrće u naše tanjire. Deda po običaju utroši toliko hleba u onu čorbu, da je greota gledati – poučen vremenom kad u kući nije bilo ničega osim proje i sira – siroma’ je nekako celog života belog hleba željan ostao.

Razuman čovek bi posle čorbe stao. Razuman čovek da, ali gladne oči ne. Jer Dana se ne da tako lako. Sklanja onu čorbu, prinosi sarmu. I taman kad pomisliš – nema dalje, eto ti nje, nosi šerpu krompira i pile udinstano. Možda neko ne voli sarmu, objašnjava Danka. Ma ima li, Dano, neko da ne voli tvoju sarmu – pitamo se uglas. Deca razmotavaju sarme, liske kupusa ponovo završavaju u našim tanjirima, oni džaraju viljuškom po onom filu što preostane. Posle sarme ide gibanica (ostalo od doručka, greota da se baci), posle gibanice – štrudla. Posle štrudle kisela voda i soda bikarbona za one nenaviknute na daninu trpezu.

Dok mi preživamo ispod vinjage, Danka pribira i smišlja šta bi za večeru. Mi, snajke iz redova mlađih, zdušno se nudimo da bar tanjire operemo, ali Dana ne da, otima nam sunđer i žicu iz ruku, jer nije ona nas zvala šerpe da joj ribamo već da se odmorimo i da uživamo. Pa daj, Dano, ne možemo sedeti dokone. Daj bar nešto da ti uradim. – nudim se.

A šta da radiš, sunce moje – pita me Dana. Znaš li da napojiš stoku? Kravama da položiš? Kokoške da na’raniš…? Idi ti, blago meni, pristavi nam po jednu kafu pa da popijemo. I tako, sednemo pod onu vinjagu, Dana mi priča kako je vene bole, kako su hteli da je vode za Beograd, pa nije dala, ne može kuću da ostavi, a ja mislim – eto šta ti je sreća, nema bogznašta, živi od onog što što joj iz zemlje nikne, a opet – više i ne traži, srećna je što nas ima da joj dođemo i da posedimo, ljuti se kad joj donesemo kafe i kocke ( “što ste se trošili, deco“), kad krenemo kući sprema nam šakom i kapom jer “to nema u gradu da se kupi“. Dočekuje i ispraća. Pribira i postavlja. I uvek puna kuća, i sve potaman. Nit se ko svađa, nit ko koga mrko gleda, što reče moja baba “jednom dušom dišu“.
Nekad mi bilo žao Dane. Danas mi žao mene. Nas. Jer – mi u gradu – k’o pušteni s lanca.

Od jutra do mraka, ne znamo jesmo l’ došli il’ smo pošli. Trepneš – ponedeljak, trepneš – petak. I stalno nekud žurimo, trčimo. Ne sećam se kad smo poslednji put seli, onako k’o ljudi da ručamo. A i kad da sednemo, kad nikad nismo kući. Kad se i skupimo, oko šest, sedam, za ručak već kasno. Za večeru – daj šta daš, pa u krevet. Maratonska disciplina, taj naš život. Em trčiš dugo, em s preponama. Višeboj, ako mene pitate.

Zato, majke moje drage, pravac kuhinja. Man’te se fejsbuka i mobinih telefona, neće nas deca pamtiti po lajkovima i smajlićima. Deci trebaju uspomene, a za uspomene ne treba puno. Šolja brašna, šolja ulja, šolja šećera, dva tri jaja, vanila – kuća da zamiriše, malo cimeta, za Dankinu dušu, i jedan prašak za pecivo. Poljubaca i grljenja – dodati po potrebi. Što više – to bolje.

Pišite Dudi na [email protected]!