Duda Alapača: Deda Mraze ne bih da smetam, ali…

Autorka teksta: Duda Alapača

Mama, jesi pisala deda Mrazu, pita me dok se iz petnih žila upinjem da joj objasnim jednačinu s dve nepoznate. Zastanem, spustim olovku, pogledam je. Kome ja ovo…? Čekaj…Ti stvarno veruješ u deda Mraza? Ne, mama, ali… ali kad bi stvarno postojao, da li bi mu pisala…?

Da, odgovaram. Sigurno bih mu pisala.
Napisala bih mu… ne znam ni ja… Napisala bih mu da me vrati u ono vreme kada sam imala godina otprilike kao ti sad. Stvarno?-začudi se Beba. Ja ne volim što imam samo deset godina, jedva čekam da porastem.

Znam, ali ja ne bih žurila na tvom mestu, mila. Ja bih tako volela da se desi neko čudo pa da se sutra ujutro probudim u onoj staroj dedinoj sobi, ispod teškog jorgana. Da se začuje čangaranje šerpi iz kuhinje i miris kuvanog mleka. Da provirim ispod teške perine tek koliko da udahnem hladni zimski vazduh. Da zadivljeno posmatram paru koja se pojavi svaki put kad kažem ‘’huuuu’’. Da se zagledam u inje u prozoru. Da u dva skoka preletim do kujne i stisnem se uz staru peć. Da baba stavi koru od jabuke ukraj plotne, pa da zamiriše. Da me obuku i natrontaju toliko da jedva mogu da hodam. Da idemo po drva, deda i ja. Da šuškavim skafanderom legnem u sneg, da ližem ledenice i da me posle deda vuče na sankama sve do kuće.

Nedostaje mi ponekad da budem mala. Da mislim da je deset dinara čitavo bogatstvo. Da se foliram da znam engleski i da po cele dane idem po kući i da se pravim da nikog ne razumem jer sam ‘’iz Englezije’’. I da mi dođe sestra pa da se igramo voditelja. I banke. I pošte. Da provedemo raspust kod bake i dede, da svako jutro mutimo žumance sa šećerom a onda dugo gustiramo uz zimski bioskop. Da deda izvadi pečenu bundevu iz peći i da pirimo u prste jer ne možemo da iščekamo da se ohladi. Da se utrkujemo koja će baki da čita Dinastiju. Da ja budem Kristl a ona Semi Džo. Da nam daju pečenu bundevu a mi da pirimo u prste jer ne možemo da iščekamo da se ohladi. Da pijemo rasol i da se pretvaramo da je vino.

Da gacamo po zaleđenom potoku, pa posle da krijemo mokre čizme od babe jer će nas psovati što smo se opet skvasile. Da se igramo žmurke i sakrivamo ispod stola, da nas baba prutom isteruje iz šifonjera i za kaznu tera ranije u krevet, a mi da se do neka doba kikoćemo pod ćebetom i pričamo jedna drugoj strašne priče o duhovima i karakondžulama raznim.

Da nas ujutro baba juri s kašikom ribljeg ulja, i da ga popijemo pod pretnjom da će nas spakovati na prvi autobus i poslati kući. Da kao omađijane gledamo u preslicu koja poskakuje u babinom krilu dok nam se ne prispava. Da se plašimo mraka i vodenice, škripavog drvenog poda i čudnih zvukova s tavana.

Da nam Bosa šnajderka donese kesu punu restlova pa da šijemo haljine za lutke. Da baba razastre veliku mušemu u kujni i da nas obe kupa u koritu i poliva lončetom iz velikog lonca na tufne. Da kašalj i sviranje u plućima leči ušpinovanim šećerom i mlekom, na noge stavlja bele čarape namočene u sirće a oko vrata privija rakijane obloge. Da mesi krofne, da gledam kako se praćakaju u vrelom ulju i da ne može da stigne da naprži koliko mi, proždrljivice, možemo da smažemo. Da gledamo Opstanak, da plačemo zbog Bambija i dovlačimo kući svako kuče i mače koje nađemo na ulici, da ih krišom unesemo u kuću i držimo u kartonskoj kutiji ispod kreveta, dok baba ne sazna i ponovo nam ne pripreti onim “prvim autobusom“.
Da pravimo Sneška dok nam se mokre rukavice ne ukoče od zime. Da baba ne može da nas utera u kuću. Da stane na verandu, popravi dugmad na vunenom puloveru i da nas “vikne“ poslednji put. Da se pravim da ne čujem. Da kaže “e sad ću da ti zovem majku“ i da na pomen majke poput metka uletim u kuću.

Da jurcam ceo bogovetni dan i da se nikad nikad ne umorim. Da pokušavam da poletim skačući sa petog stepenika. Da krišom oblačim mamine bluze s naramenicama koje mi spadaju do lakata. Da brljam po njenom neseseru za šminku. Da jedva čekam da ostanem sama kod kuće pa da preturam po fiokama. Da čekam da se vrate. Da se skoro onesvestim od sreće jer mi je donela na poklon patent olovku, nula pet minaricu kakvu niko u razredu nema. Da sutradan svisnem od muke kad shvatim da tu “koju niko nema“ nemam više ni ja jer je volšebno nestala na velikom odmoru posle drugog časa. Da kupim kiflu i jogurt za užinu. Da neko drugi vodi računa o tome šta ću obući ili ručati sutra. A ja samo da sedim i radim jednačine. S dve nepo… Ma šta s dve, s pet, deset nepoznatih.

Eto to bih ja, Deda Mraze.