Duda Alapača: Dome, slatki dome…!

Autorka teksta: Duda Alapača

– Idem za vikend na selo. – rekao je dok smo ručali.
– Ok… što ne uzmeš još krompirića…?
– Mislio sam da povedem i Bebu. Nisu je videli sto godina.
– Sigurno nećeš krompir…?
– Krenemo u petak popodne, u nedelju se vratimo. Šta misliš…?
– Ohladiće se, vidi kako su reš…
– Helou, zemlja zove Dudu, Dudo javi se…!

Ok. Ide na selo. Ok. Vodi bebu. Ok. Biću sama dva dana…! Sama samcita. E sad me dobro slušajte: Ne postoje ljudska bića na ovom svetu koja volim kao što volim Bebu i Vladu. Volim ih do neba, Sunca, Meseca i nazad. Ali čak i nama, majkama, ponekad treba malo solaže. Znaš ono – dan, dva, čisto da iskuliram. Neka mi ne zamere sve one što već sad cokću i u neverici odmahuju glavom – kao – kakva sam to ja kad se radujem što ću vikend provesti sama, bez muža, bez deteta, ali obradovah se, majke mi moje. I to se obradovah – pošteno.

Volim ih. Ali ponekad mi treba i vreme samo za sebe. Pet minuta. Deset. Koliko da se zatvorim u kupatilo, i da na miru studiram sve i jednu sedu. Da ćutim, da mi niko ne lupa na vrata i ne pita kad ću i šta radim tamo unutra. Da se nikom ne piški baš dok se tuširam. Da jedan dan ne moram da mislim o tome da li smo poneli sve knjige u školu. Da ne mislim šta ćemo za užinu ni kad se završava četvrti čas. Da me neko pusti dva dana da iskuliram – ama, čini mi se – ponovo bih se rodila.

Četvrtak veče.
– Je li ti žao što idemo? – pita me Muž.
– Jeste… Nije… Onako.
– Pa šta ćeš da radiš bez nas…?
Kakvo pitanje…? Ne znam šta očekuje da kažem. Umreću od dosade…? Sedeću i precrtavati minute do vašeg povratka…? Idete na selo – nije smak sveta.
– Hoćeš li se smarati…?
– Da li želiš da ti iskreno odgovorim ili da ostanemo prijatelji…?
– Iskreno.
– Ok. Jedva čekam da ti vidim leđa. Da malo danem dušom. To ne znači da te ne volim. To ne znači da mi smetate. To samo znači da sam se malo uželela da budem sama i da poslednjih godina ne znam kako izgleda tišina u ovoj kući. Ne misli da ću da radim bogznašta. Uglavnom neću raditi ništa. Sedeću i blejaću. Srediću kuću, opraću veš, gledaću tonu filmova, popiću deset kafa. Spavaću do podne. Šetaću po gradu bez da mislim da li ste večerali, jeste li gladni i šta će ko da obuče ujutro. Jedan jedini put neću leteti s posla k’o bez glave. Presložiću svoje stvari. Presložiću i vaše stvari. Čitati glupave tračeve. Držati daljinski u ruci, tek da me mine želja. Kupaću se. Ležaću u kadi sat vremena. O, bogo, biće da sam poludela, a…?

Biti sam. San svake žene-majke-kraljice. Malo biti sam. Zvuči čarobno. Zvuči zabavno. Kao kad smo imale šesnaest godina, pa mama i tata odu negde i ostave ti praznu gajbu. Živela sloboda! Živeli svi znani i neznani rođaci na selu! Uraaaaaa…!

Ok. Ispratila sam ih u petak, nešto posle šest. Ostatak večeri provela ribajući kupatilo i sklanjajući lom koji su ostavili za sobom. U osam sam ušla u kadu. U osam i šest sam izašla iz kade. U pola devet sam počela da gledam film. U devet kuntala uveliko. U deset ustala da proverim poruke na mobilnom. Tek kad si se javio da ste stigli, vratila se u krevet, s čvrstom namerom da se u istom zadržim bar dvanaest narednih sati.

U subotu sam se, k’o za baksuz, nadigla u sedam. Odgledala ceo jutarnji program, uključujući Žikinu šarenicu i reprizu Sumrak sage. Popila jednu kafu. Pročitala sve tračeve. Popila drugu kafu. Uključila mašinu. U pauzi između ispiranja i centrifuge, još jednom brisnula kadu. Pobacala sve prazne šampone iz kupatila. Upalila tv. Ugasila tv. Pustila radio. Uzela da peglam. Pogledala na sat. Pola jedan. U pola dva ogladnela. Otvorila frižider. Zatvorila frižider. Otvorila kesicu čipsa. Ručala, kao. Ok, slobodice, šta ćemo još da smislimo nas dve…?

Šetnju s Gagom? Šetnju bez Gage? Bioskop? Knjigu…? Dve knjige? Tumaranje po tržnom..? Ok. Šest i petnaest. Šta sad…? Došla kući. No new messages. Iskoristi pametno to vreme, Dubravka. Uljezi se vraćaju za manje od dvadesetčetiri sata. Šta kažeš na još jedno brčkanje…? A piling lica…? Čupkanje obrva…?

Devet je uveče. Generalka završena. Kada čista da se možeš ogledati u njoj. Jastuci poređani, sto prazan. Cveće i sveće. No new messages. Smaram se kao niko moj.
Kad krećete..? – puštam stidljivu poruku. Nema odgovora. Ok, preživećemo. Idem da spavam, kao najgora baba. Pola deset je. Ni daljinski nije što je bio. Opet Sumrak saga…? Prevrćem se po krevetu u pokušaju da zaspim. U jedanaest ustajem da proverim poruke. U dva da se uverim da je zaključano. Slobodice, ti baš i nisi neka, znaš..?

Nedelja. Nigde nikoga. Tišina. Pih… Ova kuća je baš bezveze bez vas. Običan brlog. Vrati se. Brzo se vrati. Gužva je na Bubanj potoku. Požuri pre nego što svi vikendaši pohrle kućama. Ne treba mi ni sir ni kajmak ni pečena paprika, samo mi vi sa sela trebate. Nedostajete. Povlačim reč. Ja ne umem da se okupam ako mi pet puta ne pokucate na vrata. Serija nije serija ako je na miru pogledam. Smorila sam se. Nešto je šuškalo ispod kreveta sinoć. Znam da mi ne veruješ, ali – uplašila sam se.
Pet i petnaest. Idem da stavim krompiriće, da budu topli kad dođete.

Pišite Dudi na [email protected]!