Duda Alapača: Džigericu mi moju pojedoste!

Uđem danas u Maksi, stanem, gledam ono meso, tačno ne znam šta bi… Pade mi pogled na džigericu i tu se dobro zamislim.

Moju babu ću pamtiti po dve rečenice: kako to nisi gladna i džigericu mi moju pojedoste.

Ovo prvo i nekako, sedneš za sto, pojedeš sve u tanjiru i mirna Bačka. Ali džigerica… Od džigerice mi je stvarno ostala trauma. Prvo, kad imaš pet-šest godina – nisi baš sasvim načisto šta je to džigerica. Znaš tek toliko da je to nešto što baba smatra jako dragocenim čim sve možeš da jedeš, a samo tu džigericu ne i što, sva je prilika, možda baš i nije za jelo. I nije bilo strašno dok nisam znala šta je džigerica. Problem je nastao kad sam saznala, i to tako što sam negde naletela na priču o Prometeju kome je onako prikovanom za stenu vrana svaki dan, za kaznu, kljucala tu istu džigericu. Kako nije umro, pitala sam mamu. Otkud znam, rekla je, jetra se regeneriše. A jetra je…? Bože, dete, pa jetra je džigerica, zar ne znaš..?

Tek otkako sam saznala da se jetra regeneriše – malo mi je laknulo. Babina se očigledno regenerisala u proseku jednom dnevno. A nismo mi bili mnogo nevaljala deca, nego je baba bila ters. To šta je ona nama znala da izgovori – pa dobro smo uopšte normalni. I sad, kad malo porazmislim, dobro smo se ikako i igrali. Da se baba pitala, stavila bi nas u vitrinu i to bi bilo to. Otprilike.

Kod babe smo mogli da jurcamo samo napolju. U kući si morao da sediš u stavu mirno, da se ne cucaš na stolici, da ne držiš laktove na stolu, da ne treseš mrve na tepih (to sluti glad), da ne diraš šustikle i da ćebe okrećeš isključivo na pravu stranu – malo cveće do glave, veliko na noge. A i to što smo se igrali napolju, pa i to nije bila baš neka mnogo bezbrižna igra. Sedneš na beton – eto ti babe. Misliš li ti da rađaš decu..? Ja je gledam, onako, odozdo, u fazonu “ali bako, ja imam šest godina“. Nema veze, sve ti je to za babu isto, beton je beton – i sa šest i sa dvaesšes’. Krenemo mi deca da se kreveljimo jedno drugom – opet, eto ti babe, kaže “ne rasteži ta usta, hoćeš da ti tako ostanu…?“ Valjamo se po travi, preskočim preko brata od strica, kad samo čuješ babu “Ne preskači ga, neće porastiiiii…“ Kud više da raste, mislim se, vidiš li da ima metar ipo…? (Šta ću, ja sam tad mislila da je metar ipo neka visina).

Pročitajte i… Duda Alapača: Maksimum pet

A daleko bilo da neko počne da zviždi… “Ne prizivajte mi miševe“. Onda – ne sedi na ćošku, nećeš se udati. Pa gde ćeš bez potkošulje…? (a napolju upekla zvezda, maj mesec). Jesi gladna? Nis…Jesi. Sedi. Ali, baba… Ništa, ali baba. Kome sam ja ovo spremala…? Spavate…? A osam sati prošlo… Eeeee, živote… Što sam ja bolja, vi ste sve gori. Reći ću roditeljima da mi vas više ne dovode. Dosta je meni moga posla. Ali bako, mi se samo igramo. Pa jeste, vi se samo igrate, a ja samo radim. Umesto da uzmete ove grabulje da mi pomognete… Ali bako, rekla si da ne smemo da diramo grabulje… Ajde, bežte, samo me sekirate, džigericu mi moju pojedoste. Sikter..!

I šta ćemo danas, komšinice, prekide me mesar.
Dajte mi pola kila dži… mlevenog mesa.
Nešto nisam za džigericu.
Ne ide, džaba.