Duda Alapača: E, sve ću da te kažem…

Autorka teksta: Duda Alapača

Vraćam se tako pre neki dan s Bebom iz škole, ispred nas ide baka i vodi dva unuka. Baka uprtila i rančeve i ceger s pijace i gega za njima. Hukće, noge otečene, teške, u antilop cipelama na šniranje i kaputu koji pamti i bolje dane. Oni se koškaju celim putem, vidim – biće belaja. U jednom trenutku mlađem nešto ne bi po volji i zviznu starijeg po glavi. Stariji, ni pet ni šest, nego šutnu brata u cevanicu. Baka skoči.

– Pavle! Petre! Šta radite to?
– Prvi je počeo! – reče Pavle.
– Nisaaaam! – stade da se brani Petar.
– Jeste, udario me i na velikom odmoru!
– Petre, ti si stariji, treba da popustiš.
– A što sam stalno ja stariji?
– Zato što JESI stariji. – objasni baka.

Nastaviše nekoliko koraka ćutke, a onda Pavle nešto došapnu Petru, na šta se ovaj zacrvene kao ris i iz sve snage gurnu brata u žbunje. Pavle se dočeka na kolena i stade da reve na sav glas. Baka ga podiže, rukom otrese lišće s pantalona i pripreti Petru…

– E sad ste ga stvarno preterali, ima da vas nalemam dobro kad stignemo kući!
– Ali prvi je počeo, ja nisam kriv! – reče Pavle.
– Krivi ste obojica! Sram vas bilo! Braća, a oči da povade jedan drugom! E, samo čekajte da vam se majka vrati, sve ima da joj kažem. Platićete mi, debelo!
– Mama je rekla da ne smeš da nas biješ! – uloži Petar prigovor.
– Mama je rekla i da morate da me slušate.
– Mama je rekla da ne smeš da vičeš na nas.
– Trebalo je bolje da vaspitam tu vašu majku, sad ne bi imala takva dva dripca. I da znate, ništa vam neću kupiti, za kaznu.
– Baš nas briga, kupiće nam tata. Tata nam uvek sve kupi. – odbrusi Pavle.
– E, neka vam tata kupi drugu babu, ja više neću da vas čuvam.

Imaš, vala, baba i pravo, pomislih. Da su moji, ni ja ih ne bih čuvala. Zastadosmo na semaforu. Ova dvojica nastaviše da se gurkaju, samo sam čekala kad će, daleko bilo, odleteti pod točkove. Bi mi žao bake, a ona, k’o da mi pročita misli, okrenu se u jednom trenutku, pogleda Bebu i reče:

– Sreća vaša pa imate devojčicu. Devojčice su pitomije, a pogledajte samo ove đavole. Petreeee! Ne na crvenoooo!
– Neka, nemojte tako, dobra su to deca, videćete, biće to sve u redu.
– Eeeee, draga moja, neće biti u redu. Kako može da bude u redu kad se svet toliko promenio. Jeste li se vi ovako ponašali prema svojoj baki? Dabome da niste. Danas deca ne poštuju starije, to ne može na dobro da izađe. Vidite li vi šta rade? Majka i otac rade povazdan, deca sama, ispuštena… Pavleeee! Crveno je!

Pređosmo nekako ulicu i zastadoh tek koliko da ih pustimo da odmaknu. Bi mi nekako neprijatno jer videh da je i njoj neprijatno. Jedino Petru i Pavlu nije bilo neprijatno – bili su suviše zaokupljeni jedan drugim. Lemali su se, bože me sačuvaj, kao da brane titulu.
Setih se sebe kad sam bila mala. Stvarno je bilo drugačije. Stvarno smo poštovali roditelje i starije. Mama i tata su bili zakon. Šta mama kaže – tako je. Kad mama skuva – to se jede i tačka. Kad tata spava – ne sme ni muva da se čuje. Nismo morali mnogo da pričamo i da se raspravljamo – jedan pogled bi obično rešavao sve nedoumice. I šta nam je falilo? Ništa. Jesmo li odrastali ugroženi, nevoljeni? Nismo. Moja mama nije letela u školu zbog svake sitnice, niko nije pisao prigovore nastavnom veću zbog nenajavljenog kontrolnog, snalazili smo se kako smo znali i umeli – i nikom nije falila dlaka s glave. Ovi današnji klinci ni ulicu ne znaju sami da pređu.

Igrali smo se po ceo dan, ulazili u kuću kad padne mrak, prljavi, musavi, gladni. Jeli smo sve iz tanjira. Nismo mrljavili. Za kusur smo kupovali žvake i to je bilo okej. Nismo imali mobilne s osam godina. Jeli smo povrće. Jeli smo sve vrste povrća, a Beba danas neće da pogleda supu dok joj ne izvadim sve i jednu liščicu peršuna. Išli smo u krevet u neko normalno vreme, nismo zoru dočekivali kao ova današnja deca. Nisu morali da nas teraju da učimo, nekako se podrazumevalo da treba da učimo, jer znalo se šta nas čeka ako ne završimo školu. Možda smo živeli skromnije, možda smo nasleđivali jakne, klizaljke i bicikle od starije braće i sestara, možda nismo baš uvek dobijali sve što želimo, ali s nama je u ono doba – nekako bilo lakše. Kad pitate moju majku kakva sam bila kao dete, reći će da me „nije ni osetila“. Pitajte današnje majke kako se osećaju i reći će – zbunjeno. Ako ga pustiš – ne valja, ako suviše stežeš – opet ne valja. Ako mu daš, navadiće se, ako ne daš – ostaće željno. Kako god okreneš – nije dobro. Deca su postala nestrpljiva, treba ti armija animatora da im održi pažnju. Ko je nas animirao na rođendanima, ja da vas pitam? Kada je nama bilo dosadno? Nikada. Ama baš nikada.

– Šta ima da se jede? – pita me Beba.
– Supica. Pa posle krompirići i meso.
– Ja neću peršun. Izvadi mi peršun.
– Neću da ti vadim peršun, nije otrov.
– Baka mi uvek izvadi peršun.
– Baka neka ti vadi, ja neću.
– E, da znaš da ću da te kažem kod bake.

Kazaće me kod bake? Kod one iste bake koja je mene terala da jedem svu zelen iz supe? I celer, i šargarepu i kelerabu i sve? O tempora, o mores!? Ako će rođeno dete da me kaže kod bake – otišli smo u peršun, ja da vam kažem.

Pišite Dudi na [email protected]!