Duda Alapača: Feliki muš, feliko isnenađenje

Autorka teksta: Duda Alapača

Krenemo ti pre neki dan na slavu i ja ga lepo pitam da l’ će da pije – da znam da l’ da obuvam štikle il’ da idem u ravnom. Obeća on da neće ni okusiti, ama, ni liznuti ni vino, ni rakiju, ni ništa. Znači, mogu štikle? Ma, slobodno.

– Znaš da nema ko da vozi nazad ako popiješ? Znaš da ne mogu da vozim u ovolikim štiklama?
– Opušteno, Dudili, samo ti uživaj.

I tako. Nasadih se na one štule, jedva sam preko praga prešla, kolike su – em one visoke, em za broj manje. Krenule da me kljucaju još u kolima, e mislim se, ako, tako ti i treba, sve se bojim da će tamo neko da te gleda baš u noge, al’ rešila žena da se pokaže, pa to ti je.

Sve sam ih ispod stola krišom izuvala, koliko su me nažuljale. Još kad videh da onaj moj nesrećnik nakreće onaj bokal vina – došlo mi lepo da se samoubijem. Krenem ja da mu namigujem, da ga čepam ispod stola, šaljem poruke na Viber, neće li bar njih ukačiti – ma kakvi, on tera po svome. Još kad kum uze harmoniku – ‘aj zdravo, zbogom pameti… Vlado, gurkala sam ga. Hej, Vlado, ‘aj dođi časkom nešto da ti kažem…. Ma kakvi, ni abera. Mogla sam naglavačke da se nasadim, ne bi ni trepnuo. Rešio čovek da se napije, pa to ti je.

Dobro. Neka ga, mislim se. Ne ide da na slavi pravim scene. Al’ doći ćeš ti meni kući, majkoviću, pa taman te ja na krkače nosila. I tako, sedoh s kumom mojom, pa pretresosmo pola familije uzduž i popreko, slatko se napričasmo do neka doba. Kad je došlo vreme da se krene, vidim ja da ovaj moj ne može ni da stoji, a kamoli da vozi. Naravno – kod muškaraca je želja za vožnjom u pripitom stanju srazmerno proporcionalna količini alkohola u krvi. Što više popiju, to misle da bolje voze. Ponavljam – MISLE. U to ime, zamalo se na parkingu ne pobismo oko ključeva. Rešio čovek da vozi, pa to ti je.

– Vlado – rekoh – čekaj da ti objasnim, stani, ne možeš takav voziti!
– Kakav?
– Takav… ucirkan.
– Nisam uci…. ništa nisam pio. Evo, pomiriši… – reče i stade da mi duva u facu.
– Jesi, baš si pio, pet gradi minimum, bazdiš k’o kazan s rakijom… – krenuh da se raspravljam.

Naravno, količina želje za raspravom kod žena, u sličnim situacijama, takođe raste srazmerno s promilima alkohola u krvi muškarca. Da je trezan, ne bi’ mu reč rekla. Sad moram, ovako treštenom, da mu objasnim i dokažem da jesam u pravu, da JESTE pio, i da SMRDI na džibru. Da ne dođe kum Joca i ote mu na kraju nekako one ključeve, vatrogasci bi nas rastavljali. Srećom, Joca ga nekako smesti na suvozačko sedište i ja, šta ću, sedoh za volan. A noge – ne osećam. K’o amputirane, daleko bilo. Nisam ništa pio, kume, znaš?, čuh ga kako trabunja.

– Jao, Joco, sveži mu taj pojas da mi ne ispadne na krivini. – rekoh i upalih motor.
– Svezan, kumo, samo vozi! I javi se kad stignete, da znam da ste dobro.
– … samo sam jednu, kume… malu… čašicu… – oglasi se i Vlada.

Ako nešto ne volim – ne volim kad čovek popije. A ako nešto još više ne volim od toga kad čovek popije, je kad vozim čoveka koji je popio. I da zlo bude veće – mog čoveka koji je popio koji me pritom uči kako se vozi i opominje, upozorava i sve kao navodi na prečice, iako sam ne vidi ni prst pred okom. „Pazi, imaš tu ležećeg…pazi…e, sad skreni levo…ne to levo, drugo levo…upali duga…to nisu duga… slobodno prešaltaj u treću…pati se motor…“ PATI SE MOTOR?! Ama, patićeš se ti ako te sad opalim ovom štiklom u glavu, mislim se. Ipak, reših da budem taktična.

– Zašto malo ne odremaš – upitah – taman dok dođemo do kuće?
– Ne smem da spavam kad ti voziš.
– Ne smeš da spavaš kad JA vozim? – napusti me taktika. – E, stvarno si strvina najobičnija! Pitala bi’ te ja da si u štiklama kako bi vozio.
– Dobar vozač je dobar vozač, i u štiklama i u japankama i u pancericama. Ko zna – zna.
– E, šovinisto, ‘ajde malo ćuti. Ajde, molim te, samo malo ćuti. Stvarno ću te izbaciti na prvoj krivini. Grozan si, znaš… Al’ neka, ako, tako mi i treba. Povedeš na slavu čoveka, a kući vratiš govedo. Zašto uopšte piješ kad ne umeš da piješ? Pogledaj na šta ličiš… Otvori taj prozor, pogušićemo se od rakijštine. Fuj!
– Dobar vozač je dobar…vozač… i.. u… štiklama… i bos… dobar vozač….

I tako. Jedno stotinu puta mi je do kuće ponovio to „dobar vozač“, a sve u kontekstu kako su muškarci bolji, kako muškarci stvarno bolje ovo, bolje ono… Au, mislim se – bolje bi ti bilo da stvarno ućutiš jer ću te stvarno odalamiti. Ionako mi plešeš po živcima otkako smo krenuli.

Sutradan sam stvarno bila mrtva ljuta. On se još stvarnije nije ničeg sećao. „Ko? Ja rekao da žene ne umeju da voze?! Ko, ja pio!? Gde? Ma, nemoguće!“ E, tek ćeš da vidiš, mislim se i uđem kod Kineza, uhvatim se za prve cipele na štiklu, broj četrdesettri i pravac na kasu.

– Ti bas feliki bloj nosila – primeti Vong.
– A, ne, ne, ne ja, Vong. Moj muš nosila feliki bloj… Moj muš vosila auto u feliki bloj.
– Feliki muš, feliki bloj – zaključi moj kosooki drug i nasmeja se.

Vlada calling, pisalo je na displeju. Gde si do sad, imam iznenađenje za tebe – reče. Imam i ja za tebe, dušo. Feliko isnenađenje. Samo siđi ispred zgrade i ponesi ključeve od kola.

Pišite Dudi na [email protected]!