Duda Alapača: Gospodin čovek najozbiljnije

Autorka teksta: Duda Alapača

Stajao je ispred mene. Dovoljno blizu da osetim miris ustajale kolonjske vode sa dna bočice, kolonjske vode u obliku šišarke – jedine uspomene na otmene berbernice u koje je nekada davno odlazio nedeljom. Dovoljno blizu da primetim tragove moljaca, rasparane šavove kaputa nevešto ufircane belim koncem i dugmad boje ćilibara koja se klate.

Lice mu nisam videla, ali sam mogla jasno da naslutim neke plave, isprane oči i sede potkresane brkove. Nevešti tragovi žileta primećivali su se na desnom obrazu, tamo gde se koža u staraca nabira brišući granicu između brade i vrata.

U korpi pred njim – pola hleba, pavlaka i novine. Zamišljam ga kako, povijen i suv, sedi za starom, ispucalom mušemom na ruže, u nekom vlažnom, hladnom sobičku i ćutke jede. Modrim, koščatim rukama troši hleb u bistru supu iz kesice. Kašika udara o plekani tanjir. Vreme stoji. Vreme ne ide nikuda već dvadeset godina, otkako mu je žena umrla, deca se odselila a prijatelji razišli, jedni u bolest, drugi u starost, treći u zaborav.

– Sedamdesetdva dinara. – kaže odsutno prodavačica spržene plave kose.
– Koliko…? – pita on.
– Se-dam-deset i dva. – pokazuje mu prvo sedam a potom i dva prsta. Stresam se na pomisao da će me možda jednog dana jedna ista takva učiti dvocifrene brojeve.

Starac zavlači ruku u levi džep kaputa, potom u desni. Ništa. Prepipava. Traži. Iz unutarnjeg vadi pedeset dinara i pruža samozvanoj blajhanoj kraljici supermarketa.
– Još dva-de-set-dva. – govori ona. Mršava plavičasta ruka se spušta u džep pantalona. Bez uspeha. Starac razgrće crni iscepani ceger, gleda nekud dole, u noge, u cipele. Uzmiče.
– Jel’ može to malo brže, mušterije čekaju – nestrpljiva je blajhana. Stid me je što sam mušterija. Stid me je što sam pripadamo istoj vrsti kopnenih sisara.
– Sačekaću. – kažem. – Nije problem, polako samo.
– Biće da sam zaboravio kod kuće. – pravda se.
– Svi to kažu… frkće blajhana. Starac sleže ramenima.
– Dobro, šta ćemo onda…? Hleb i pavlaku? Pavlaku i novine…? Nismo mi crveni krst.
On i dalje pretura po džepovima. Nije mu jasno.
– Gospodine… – opominje ga. – Gospodine, odlučite se. Mislim, ne možete SVE uzeti.
Starac gleda zbunjeno u korpu.
– I, šta ćemo? Ljudi čekaju. Gospođa čeka.
– Izvinite…- kaže mi sramežljivo. Prepoznajem to lice.
– Profesore…. – govorim. Zbunjen je. Niko ga već dugo tako ne zove.
– Elektromagnetna indukcija – pomažem mu da se priseti. Osmehuje se slabašno – Majkl Faradej, profesore. Smer struje u kalemu prilikom približavanja magneta suprotan je smeru struje prilikom odaljavanja magneta. – izgovaram u dahu.
Blajhana koluta očima.
– Ajte, molim vas, dajte da završimo pa onda pričajte. Šta je ovo, osnovna škola? Zar ne vidite koliki je red…!?
– Profesore…? Sećate li me se?
– Nisam baš siguran… znate, davno je bilo.

Davno je bilo. Treća godina gimnazije. Juni mesec, odgovaram za dvojku. On sedi za katedrom, ispeglan i prav. Strog i siguran u sebe, nepobediv i postojan kao sva četiri Njutnova zakona.
– I šta kaže Faradej, pita me…?
Propadam u zemlju. Gledam, čas u tablu, čas u Mareta iz prve klupe. Obrazi mi gore.
– Faradej kaže da je smer struje su…su…- pokušava da me navede na odgovor.
– Suvišan…? – lupim koliko sam teška. Trideset duša mi se smeje iz sveg glasa.
– Tišina…! – govori i lupa lenjirom o sto. Masa se stišava.
– Suprotan. – govori. – Smer stuje u kalemu prilikom približavanja magneta je suprotan smeru struje prilikom…čega…?
Teško razaznajem šta šapuću iz gomile.
– Približavanja magneta.
– Odaljavanja magneta. – uzdiše. – Odaljavanja magneta, Bakićeva.
– Pa da, profesore, to sam i rekla… mislim, to sam i htela da kažem, suprotan je prilikom odaljavanja magneta.
– Odalji se ti na svoje mesto, blago meni.
– Profesore, šta sam dobila…?
– Dva si dobila. Drž’ se ti tvoga piskaranja. I ne čačkaj puno oko elektromagnetnog polja.
– Hvala vam, profesore. Najozbiljnije vam hvala.

Blajhana je već peni od muke.
– Znači, izludeću od ovih penzosa…! Aman više…! Hleb, novine, šta…?! Mislim, nemate za sve.
– Imamo za sve. – kažem i pružam joj petsto dinara. – Kucajte sve zajedno.
– Nemojte, molim vas… – profesor mi zadržava ruku.
– Ma ’ajte, šta vam je, profesore, nije to ništa…
– Znam ali… nemojte…. – nastavlja da se preganja. Razumem sve. Čovek možda stari ali ponos nikada.
– Profesore…- spuštam svoju ruku na njegovu. – Profesore, u redu je.
– Vratiću vam. – govori.
– Znam da hoćete.Treba li vam još šta…?
Odmahuje rukom.
– Sigurno?
– Sigurno.

Pridržava mi vrata da izađem. Želim da ga propustim. Ne da se.
– Ali vi ste stariji. – govorim.
– A vi ste žena. – odgovara. Čovek možda stari, ali gospodin nikada.
Rastajemo se ispred radnje. Odmiče sporo, nespretno. Ja čak ni tako. Nakon par koraka, zastaje i okreće se.
– Bakićeva….odličan, pet…
Minus devet je. Gore mi obrazi. Najozbiljnije.