Duda Alapača: Gospodin i gospoja XXL

Autorka teksta: Duda Alapača

Šta ćeš da ti kupim za rođendan, upitala sam ga pre neki dan. Ništa, odgovorio je. Kako ništa, rođendan ti je, nešto moram. Nemoj. Hoću, pomislila sam. Muž mi je, red je. E sad, red, nered, al’ dva dana sam obijala pragove po radnjama i – ništa. Jerbo – ugojio se. Al’ nije se ugojio onako kako se ženjen svet već goji, pomalo i natenane, nego brate mili – prerast’o sve veličine.

Kako uđem u radnju – gledam šta ima, nego samo pitam “jel imate nešto XL“..? Kad me sprovedu na XL, uzmem, razgledam, merim i – malo. Sve mu malo. A da nemate možda XXL..? Ili slučajno tri iks el…? Nema, kaže prodavačica i odmerava me tužno. Ma, ne, nije on baš toliki, nego… kako da vam objasnim – nije po ovim našim standardima, sav je nekako – razbacan. Gospođo, jeste razmišljali o čarapama..?

Jesam, razmišljala sam o čarapama, al’ ne ide da mu za rođendan kupim čarape. Ja sam htela da ga onako baš ponovim, neki džemper, košulju, pantalone – nešto onako da se vidi, a ne čarape. Htela sam da se ko pravi muž pohvali kad negde ode, da kaže “žena mi kupila“, ili kad mu na poslu kažu “opa, Vlado, nova košulja,a..?“ a on da kaže “to mi Duda poklonila za rođendan“. A šta će s čarapama…? Da neće da se izuva na poslu možda…?

I gaće sam ‘tela da mu uzmem, al’ gle čuda – nema broja. Ne prave ‘take. Ovo danas sve nešto minijaturno, stisnuto, k’o da smo se sve redom za Kineze poudavale. Šacnem na kraju jedne pantalone, merim, okrećem, ma računam ako u ovo ne može da stane, ima čaršav da prebacim preko njega, samo jednu rupu da napravim da glava može da mu prođe pa nek’ ide okolo k’o crni Arapin, šta ću mu ja…

Dođem kući, sva srećna, kao “tananananaaaa…! Jesam malo poranila, al’ velim – nema veze, poklon je poklon, taman sutra da ih obučeš na posao. “ Kako ih izvadih iz kese, tako se čovek snuždi. Male, veli. Ama, šta male, nisi ni prob’o…! Ajde ustani da vidimo kako čuče. Nemam šta da ustajem – vidim da su mi male. Ali, Vlado, tri iks el..!!! Probaj molim te, pamučne, vidi kako je lepa boja, senf žuta, to je sad najmodernije.

Ustade nekako, na jedvite jade. Idem u sobu, reče. Ma slobodno se ti tu skini, naši smo. Neka, idem ja ipak u sobu. Ne prođe pet minuta – eto ti ga, one pantalonice navuk’o taman do kolena. Male, kaže i sleže ramenima. Male..!? MALE…?! – skočim ja. Pa kako male, bog te ne ubio..?! Kako MALE?! Pa lepo, male. Stisle me tu, neće preko kolena pa da si bog. Jesi prob’o da legneš, pa da ih ležeći navučeš…? I ležeći i stojeći, Dudo – neće pa neće.

E pa lepo. E baš lepo…! Ja ih vraćati neću pa da si još toliki. Znaš li kako me gledaju one žene tamo u radnji..? Kao “sirota, ko zna kakvu neman ima kod kuće“… E sad ti uzmi račun pa idi i menjaj, ja vala neću.

Ti si sad ljuta…? Nisam. Jesam. Ljuta sam…! Eto – ljuta sam. Zato što si dozvolio sebi da se napraviš na… Na šta, Dudo…? Ne vuci me za jezik, si čuo…? Znaš ti vrlo dobro na šta. Ajde molim te, pa koja je ovo godina po redu da ne znam šta da ti kupim…? Prerastao čovek sve brojeve. Ja da ne mogu da nađem gaće za sebe, dobro bi’ se zamislila, znaš. Ja volim velike muškarce, al’ ti… Nisi ti više u razvoju, pa da moraš da jedeš na svaka tri sata. Pa šta ću kad volim, Dudo..?! Voliš..? A što ne voliš povrće, voće…? Nego samo masno pa slano, pa sve neka testa…? Tako ti i treba. Eto te doš’o k’o debrecina u onim pantalonama, stislo sve, samo što ne puca. Pa ne može se ceo vek u trenerci provesti…!
Еlem, šta ću, kud ću, uzmem ja one pantalone, pa nazad u radnju dok mi se nije zatvorila. Male..? – nasmeja mi se prodavačica još kako me vide na vratima. Ma ne… nego ne voli tu boju, slagah. A imamo mi taj model i u teget, i u zelenoj… Neka fala. Crnoj…? Sivoj…? Braon…? NEKA FALA!!!!

I šta sad…? Parfem..? Ima dva. One džidžabidže za brijanje? I to ima. Knjige? Nema kad da čita. Anatomski jastuk? Ma najbolje. Šta je onda sledeće? Veštački kuk? Možda neki alat…? A kakav alat, kad ne ume ni sijalicu da zameni… Nešto od tehnike…? Hmmm… definitivno nešto od tehnike.

Tananananaaaaa…! – ulazim u kuću, ne vidim se od kutije otprilike. Lepa, velika kutija upakovana u liht plavi papir sa zlatnom mašnom. Šta je to…? Poklon. Moj poklon tebi. Jao, Dudili, stvarno nisi trebala… mogla si neku sitnicu… Šta si kupila…? Jel’ gramofon..? Pobogu, Vladimire, gde si video ovoliki gramofon..!? Jel’ da pogađam dalje il’ da otvaram…? Otvaraj.

Gledam ga dok nestrpljivo razmotava onaj papir. Lampa…? Jok. Muzička linija…? Odmahujem glavom. Neka spravica za vežbanje..? Paaaa, recimo da može da bude… – odgovaram zagonetno. USISIVAČ…?! Kupila si mi usisivač…?! Za rođendan? Pa da. Vidi ga kako je lep. Ima vodeni filter. Najnoviji model. I pogle kako je lepa boja. Zelena. Da ti se slaže uz oči.

OVDE pročitajte sve tekstove naše drage Dude Alapače.