Duda Alapača: Hladno mi je i tačka!

Autorka teksta: Duda Alapača

Moj muž misli da izmišljam. Da nikome ne može biti hladno kada je u kući “prijatnih osamnaest stepeni“. Ali meni je stvarno hladno. Ja hoću dvadesetdva. Minimum. I tople radijatore celu noć. E, onda možda i rešim da ustanem iz kreveta.
Ne volim zimu. Volela sam je kad sam bila mala, jesam. Mogla sam ceo dan da vitlam napolju, dok mi usta ne pomodre od hladnoće, dok mi se inje ne uhvati na trepavicama, satima smo vukli one sanke uzbrdo i ništa.

Al’ šta zna dete šta je zima…?

Volela sam je i posle, kad sam bila malo starija, otprilike do četvrtog srednje. Sećam se, napolju sneg do kolena, a ja u nekom suknjičetu tankom, čizmice od prevrnute kože, go vrat, golo sve – moja Milanka stala na vrata, veli “takva možeš samo preko mene mrtve“. Mama, nije mi hladno, šta ti je…? Ona bogara, nabraja, svim me svecima zaklinje da stavim kapu. Ženo, dal’ si normalna, kakva kapa – pokvariću frizuru..!

Jednom smo slavili neku Novu godinu u Banja Luci, Vlada i ja. Kao, našao nam on i stan, gde da prenoćimo posle – neko potkrovlje baš iznad kafića u kom smo bili. Ima peć, kaže, naložićemo, romantika, ovo ono… Aha. Popnemo se mi gore taman pred zoru, ma puca kamen koliko je hladno, smrzla voda u cevima, nemam čime zube da operem. Džara on oko one vatre, ma ne moš zapaliti pa da si bog, puši se onaj balvan, ništa hepo kocke, ništa stare novine – nikako da plane, vidim ja – pogušićemo se. Pogledam na zid – tamo neki sat, onaj starinski, što meri i temperaturu. Piše – minus dvanaest u sobi. Led na staklima. I ne sećam se da mi je bilo hladno. Pamtim samo miris teškog štepanog bordo jorgana pod kojim smo se grejali. I Milanke koja je htela da se preturi kad sam joj posle pričala gde smo prenoćili.

E onda su došli studentski dani, pa neki buđavi podstanarski stanovi, tea peći kojima od tri radi jedan grejač, radijatori koji cure, skupa struja, jeftina struja, račune nikad naplaćati… Snalazili smo se nekako, privijeni jedno uz drugo, ispod one iste jorgan-planine. Uz malo kuvanog vina, par dobrih, seljačkih čarapa od čiste vune, sirogojno džempera kojih sam se godinama (ni sama ne znam zašto) stidela – gurali smo nekako te studentske zime od sebe. Ali druga su to grejna tela bila, tad. I svakakvi su antifrizi venama kolali…

Beba je, razume se, prekinula svaku moju dotadašnju iole romantičnu, idiličnu vezu sa zimom i uopšte temperaturama ispod nule. U strašnom strahu da mi se dete ne prehladi, grejna tela su postala imperativ. Za vreme ritualnog bebećeg kupanja, u kući se palilo sve što se moglo smatrati izvorom toplote – od grejalice, rerne pa preko uljanih radijatora, sveća i kasnije – fena. Beba je morala biti na toplom i tačka. Koliko smo para dali na grejanje, tri smo kuće mogli do sad napraviti. I to s odličnom termoizolacijom.

Hoćeš čaj, pita me Vlada. Neću, sad kad si lepo prozračio kuću, mogu mirno da umrem. Pa nema ni devet, stvarno ćeš sad da spavaš? Stvarno ću sad da spavam. Da te budim kasnije? Može. Tamo, kasnije, u aprilu, maju. Pre nikako.